U nedelju je na B-92 objavljena vest da Skupština Srbije do kraja godine neće stići da usvoji više od 30 zakona neophodnih za približavanje EU. Za zastoj se optužuje pre svega opozicija. Dok su drugi parlamenti udarnički donosili zakone koje je EU od njih tražila, u srpskom parlamentu opozicija podnosi brojne amandmane. „Predstavnici Vlade Srbije”, navodi se u vesti, „vole da napomenu kako je Slovenija u određenim momentima usvajala i po 120 zakona u jednom danu, a da je bugarski parlament usvajao neke zakone na engleskom, jer nije bilo više vremena za prevođenje. Vlada očekuje i da srpski parlament pokaže takav entuzijazam.”

Dobro se sećam različitih izveštaja o stanju parlamentarizma u Miloševićevoj Srbiji. Delove nekih izveštaja sam i sam pisao. Jedna od najčešćih zamerki bila je da je srpski parlament sveden na puku mašinu za izglasavanje zakona. Posle napuštanja socijalizma i donošenja novih ustava (Srbije 1990. i SRJ 1992) trebalo je promeniti gotovo ceo pravni sistem. Samo u 1991. godini doneseno je 158 novih zakona. Opozicija je, međutim, stalno nešto zakerala. Vlada je nju optuživala da namerno podnosi amandmane kako bi TV prenose sednica koristila za stranačku promociju. Pošto je još u decembru 1995. godine bilo mnogo zakona nesaglasnih sa Ustavom, a zbog povećanja efikasnosti odlučeno je da se ukinu skupštinski prenosi. Opozicija je na to napustila parlament. Parlamentarna većina je, međutim, nastavila da radi kao da se ništa nije desilo. Kako bi demonstrirala povećanu efikasnost, skupština je na prvoj sednici bez opozicije, 20. marta 1996, samo za jedan sat usvojiladevet zakona. I dok su vladini mediji objavljivali hvalospeve„plodnom radu parlamenta”, mi ostali smo pisali žučne kritike na račun „farse od parlamentarizma”.

Sada odjednom bivamo poučeni da je sa takvom „efikasnošću” sve u redu, samo ako su ciljevi „pravi”. Miloševićev cilj nije bio ispravan, ali naš jeste. Zato je poželjno da se usvaja i 120 zakona u jednom danu, kao i da se usvajaju zakoni na engleskom. Ono je bila „farsa od parlamenta” i „smejurija od skupštine”. Ovo će, međutim, biti „moderan i efikasan, evropski parlament” koji će samopregorno izglasavati sve što se zatraži. Svetli ciljevi evrointegracije očigledno da nemaju cenu.

Zanimljiva je i paralela u metodama obeshrabrivanja opozicije da načelno odbacuje ili amandmanski popravlja predloge zakona. Milošević je to pokušao da izvede ukidanjem TV prenosa. Sada se to radi izmenom skupštinskog Poslovnika. Po predlogu novog poslovnika, rasprava o predlogu zakona može se obaviti po skraćenom postupku ako je reč o „usklađivanju zakona sa propisima EU” (čl. 97). Skraćeni postupak podrazumeva, recimo, da načelna rasprava o predlogu zakona ne može biti duža od tri časa (čl. 98). Takođe, dok je po sadašnjem poslovniku moguće voditi i do 15 minuta rasprave o svakom amandmanu, po novom ta rasprava ne može biti duža od par minuta (minut podnosilac amandmana, minut predlagač zakona i eventualno još toliko za nekoga iz druge poslaničke grupe; čl. 156). Ukupno vreme rasprave o amandmanima na neki predlog zakona, za raspravu po skraćenom postupku, takođe, ograničeno je na tri sata (isto).

Možda naši skupštinari zaista treba da nauče da budu racionalniji i brži. Ipak, neobično je da su oni proglašeni jedinim krivcima za sporo usvajanje „evropskih zakona”. Podaci, međutim, govore da glavni „čep” ipak nije u skupštini, već u vladi. Prema izjavi Lasla Varge, predsednika parlamentarnog Odbora za evropske integracije, na usvajanje u skupštini čeka 12„evropskih” zakona, jedan zakon je još na odboru, tri zakona čeka na usvajanje u vladi, 14 zakona još nije došlo na vladu, dok 12 zakona ozbiljno nije ni počelo da se piše. Dakle, naspram 13 zakona, za čije se sporo usvajanje i može okriviti skupština, je 29 zakona za čije kašnjenje je nedvosmisleno odgovorna vlada.

„Na vuka povika, a lisice meso jedu”. Pod izgovorom da nam je skupština neefikasna, vrši se, dakle, dosta sumnjiva redukcija našeg parlamentarnog života. Parlamentarizam ima svoja pravila, svoju logiku funkcionisanja. Nekada je rad parlamenta spor, nekada je praćen i namernom opstrukcijom. Ali, sve je to cena demokratije, koju je ipak bolje platiti nego živeti u autoritarizmu.

Nije bilo daleko vreme kada je u ime izgradnje socijalizma suspendovan parlamentarizam kao „spor” i „zastareo” sistem. Svi znamo kako se to završilo. Sada se hoće da se u ime „evrointegracija” ponovo redukuje parlamentarizam. Svi znamo kako se to može završiti. Znaju to čak i oni koji se za tako nešto zalažu. Ali, oni valjda misle da je to samo privremeno. Nažalost, u takvim stvarima nema privremenosti. Zarad nekih godinu dana ranijeg dobijanja statusa kandidata – stvar koja je trenutno jako daleko i zbog Mladića i zbog finansijske krize – mi rizikujemo da upropastimo ono što smo teškom mukom izborili. Isplatili se to?

politički analitičar