Dok svodimo bilans za 2008. treba da imamo na umu da neki evropski ekonomisti predviđaju da će 2009. biti „najteža u poslednjih pola veka”. Možda ćemo ubrzo misliti da ova godina i nije bila sasvim loša – baš kao što nam je 1992. bila oličenje blagostanja u odnosu na 1993.

U političkom domenu, apsolutni dobitnik ove godine je Boris Tadić. On je ne samo pobedio, već i neutralisao obojicu glavnih protivnika, Nikolića i Koštunicu. Savladao ih je „na gostujućem terenu”, u ambijentu koji je više odgovarao njegovim suparnicima. Tadić je sa proevropskom pričom pobedio u godini secesije Kosova i uprkos činjenici da su podršku secesiji dali gotovo svi naši evroatlantski prijatelji. Tadićeva formula „i EU, i Kosovo” pokazala se kao uspešna. Ona je bila most za birače koji su očajno želeli evropske plate, ali su se osećali loše pri pomisli da ulaz u klub bogatih treba da plate porodičnom ikonom. Tadićeva pristojnost i razboritost olakšali su takav izbor. Njega je još više olakšalo uverenje da Tadić ima donju granicu patriotizma koju čini potpis na priznanju „Republike Kosovo”.

Taj potpis u narednoj, 2009. godini neće biti tražen. Ali ono što nas stalno podseća na opasnost da nam na kraju ipak mogu zatražiti porodičnu ikonu jeste ad hok proširivanje liste evropskih uslova. Tako nam je nedavno Jelko Kacin, izvestilac EP za Srbiju, poručio da će „glasanje o Statutu Vojvodine biti pravi test evropskog karaktera Srbije“. Tadić će, ukoliko u 2009. dozvoli da se usvoji Statut u njegovoj sadašnjoj, kontroverznoj formi, biti zasut optužbama da on Kosovo brani na rečima, a Vojvodinu daje na delima. Takođe, ako zvaničnici EU nastave da tako silovito „autonomizuju” i „decentralizuju” Srbiju, kao što to radi Kacin, Tadićevi birači bi mogli da pomisle da će se od Srbije sutra kao ulaznica zahtevati ne samo porodična ikona, već i porodični automobil, ili dnevna i spavaća soba. To može da vodi rađanju gneva ne samo prema Kacinu i ostaloj briselskoj birokratiji, već i prema samom Tadiću. Onda izborna pobeda iz 2008. lako može da sklizne u izborni poraz iz 2009. ili 2010.

Tadiću je ovo u toj meri bila uspešna godina, da je on završava sa naizgled više moći nego što ju je iko imao u Srbiji od 1991. I Milošević i Koštunica imali su protiv sebe znatno jaču opoziciju, kao što su protiv sebe imali i daleko više spoljnih protivnika. Milošević se od opozicionih demonstranata morao braniti tenkovima 1991, opozicija mu je iznudila vanredne izbore 1992. i 1993, a upravu nad gradovima preotela mu je 1997, inteligencija mu je okrenula leđa već 1992, od kada mu rade o glavi i SAD i EU, a opozicionih novina, radio-stanica, pa i lokalnih televizija, koji su galamili protiv njega, bilo je na stotine. Koštunica pak već od 2001. ima protiv sebe i medije i Zapad, a od 2002. i jaku Demokratsku stranku, kao stožera tzv. evroreformskih snaga. Kada je bio predsednik protiv sebe je imao premijera, a kada je postao premijer protiv sebe je dobio predsednika. Gradove (i Vojvodinu) nikada nije kontrolisao, a kulturna elita iz „kruga dvojke” već od 2001. snobovski ga je izbegavala. Tadić, međutim, u ovom trenutku, kao da ima sve: i predsednika i premijera, i medije i kulturnu elitu, i gradove i Vojvodinu, i EU i SAD, pa čak i Rusiju. Naravno, realno govoreći, Tadićeva moć je nešto manja nego Miloševićeva. Naime, u razdoblju 1990–2000. srpski predsednik ipak nije bio prinuđen da svoju vlast deli sa američkim i britanskim ambasadorom. Ali pošto je to sada naša politička konstanta (i verovatno će još dugo ostati), Tadić je, ove 2008. godine, postigao maksimum moći koju jedan srpski političar može da ima.

Ali potpuna vlast daje i potpunu odgovornost. Činovničko gotovanstvo, sistemska korupcija i razne parazit stranke tolerišu se samo dok birači imaju posao, stan i kola (makar i na kredit). No, kada birači počnu da gube posao i više ne mogu da otplaćuju kredite, odmah se sete korupcije i stranaka krvopija. I požele nekoga da pozovu na odgovornost. To je najpre onaj sa najviše vlasti. Što dublja bude recesija 2009, to će Tadić biti pod većim pritiskom da pročisti političko-upravnu nomenklaturu. Kako ta nomenklatura, međutim, počiva na komplikovanoj međustranačkoj uvezanosti, ozbiljno čišćenje nomenklature može ugroziti krhku koaliciju i dovesti do novih izbora. A novi izbori doneće rizik da se izgubi bar deo moći kojom se sada raspolaže.

Tako i Tadić i svi mi imamo nešto zajedničko: ova 2008. biće nam ipak bolja nego 2009. Jedino je nepoznanica – koliko bolja? Na paradoksalan način, to će u oba slučaja da zavisi od drugih. Kada smo mi u pitanju, od naših poslodavaca i bankara. Kada je u pitanju Tadić, od veličine recesionog talasa koji nam dolazi sa Zapada. Pošto smo svi u istom čamcu, i Tadić i mi ćemo se moliti da se, u 2009, taj čamac ne prevrne. Ali ma koliko veliki bio nadolazeći talas, ipak samo od veštine kapetana zavisiće hoćemo li put da nastavimo plivajući. Ume li ovaj kapetan da nas sačuva od toga?

Politički analitičar