„Убио жену пред слепим супругом!”, гласи наслов у викенд двоброју листа „Ало!”.

Над њим човек мора да се замисли.

Да ли се хтело наговестити да би убиство било прихватљивије да га је муж могао видети? Или да се жели натукнути да није пристојно ни хумано убијати жену пред супругом који је слеп? Кад толико има мужева који то нису. Поменути наслов подсетио ме је на један објављен у загребачком ,„Јутарњем листу”: „Објесио се о нетом пропупалу трешњу”.

Неко није био лењ, па је сакупио још наслова из загребачког тиска који се могу ставити раме уз раме са претходно наведеним, па их пустио да колају светском рачунарском мрежом. Међу њима има и оваквих: „Затукао жену сјекиром, скочио у бунар па се објесио”; „Убила мужа кухињском крпом”; „У пожару изгорио прасац Вицко, крава Јагода и човјек Иван”; „Крава пропала кроз кров на главу Турчину који је играо домино”; „Умировљеници одмарају на клупама, а гробља зврје празна”; „Осмошколци убили Бога у вјероучитељици”; „Плин већ ове године стиже у Јасеновац”; „Провалио у дјечји вртић и златну рибицу набио на чачкалицу”...

Поред поменутог наслова, последњи двоброј „Ало!” може бити упамћен и што је очитао лекцију из српског језика ни мање ни више него српском премијеру. Овај је у излагању више пута употребио израз „обадва” уместо „оба”, па је поводом тога лист навео и изјаву једног лектора: „... Премијер и његова саветничка свита требало би да поведу више рачуна о граматици српског језика, како не би правили грешке због којих основци добијају кечеве”.

Ако се ко ухвати на школском часу да шапуће ученику који одговара, може бити кажњен, али тако штогод, ето, према лектору, не би требало да важи и за првог међу једнакима у влади. Него још препоручује да му саветници „шапућу”, односно помажу чак и да граматички исправно говори.Свако може погрешити, па и високодостојник, али ако се омашка понавља, престаје то бити. Постаје незнање. Треба тада грешника опоменути. За кечеве је касно.

Поодавно се, међутим, надмећу ко ће коме више напакостити – један лист и један министар: „Курир” и Млађан Динкић, министар за економију и регионални развој. Министар је овом таблоиду кад год је могао слао финансијску инспекцију, а ови њега поткачињали у готово сваком броју, као и у листовима који су му у фамилији. Чини се да је врхунац постигнут пре неки дан када је „Курир” Динкићу „честитао рођендан”, и то на овај начин:

„Читаоци ,Курира’ са југа Србије честитају Млађану Динкићу 45. рођендан, а његовој супрузи Тањи предстојеће новогодишње и божићне празнике песмом ,Не плачи, Тањо, мори’. Редакција ,Курира’ придружује се овим срдачним честиткама поруком ,Шири даље’.”

Песма гласи: „Не плачи Тањо мори, не жали/ што ти је момче мори малечко/ А што је малечко, а што је будала/кад легне да спава, заболе га глава/ Не плачи Тањо мори, не жали/пун вам је рачун мори сос еври/А што је малечко, а што је будала/кад легне да спава, заболе га глава/Ако је нане мори малечко/Ако је будала, кад легне да спава/од млого еври не боли га глава”.

Четврти је дан откад се овај текст појавио (песма у извођењу непознатог певача и оркестра може се чути на сајту овог таблоида), а нисам приметио да се неко негде на то осврнуо. А да је неко некоме на улици рекао да је будала, ако се крв не би пролила, а оно би до туче или неке друге међусобице свакако дошло.

У последњем НИН-у у тексту „Опера за 15 гроша” Петар Лазић, сатиричар и својевремено шеф посланичке групе ДЕПОС–НД, написао је: „У време рахметли другова Тита и Слобе, политички противници били су издајници и страни плаћеници – данас су по правилу само будале”.

Праг пристојности, достојанства, пао је на веома ниске гране. То Лазић илуструје новинском „интелектуалном расправом” Велимира Илића, председника Нове Србије, и Срђана Миливојевића, посланика Демократске странке.

Велимир Илић: „Миливојевић је јуче претерао. Лепо сам за скупштинском говорницом причао о Еулексу, о изградњи водовода на Косову, а Миливојевић је све време мог излагања добацивао: ,Сада ћу да вас карам, ал’ ћу да вас карам, маму вам је...! Помињао је и неке лешнике, како их једе да би нас карао’”.

Срђан Миливојевић: ,,Илић има озбиљне симптоме. Ја као инжењер сточарства не могу да му помогнем, треба му психијатар. Он чује гласове, а сви око мене, и председница скупштине, и позиција, и опозиција то не чују. Могуће и да дупло види”.

Велимир Илић: „(...) Он је будала, бре!”

Тако они један другог чашћавају, и сасвим лепо живе, што се не би могло рећи за већину коју представљају.