„Борба” нас прекјуче обавештава да је „Жељко Ивањи одлуком Млађана Динкића постављен за комесара за морал у Г17”. Дотични је за овај лист изјавио да је „тренутна медијска слика о политичарима у Србији следећа: политичари су пропалице. Ми, као странка, одлучили смо да поправимо имиџ политичара”. Колико траје та „тренутна медијска слика”? Колики је тај „тренутак”? Девет, 19,99 година?

Ивањи не каже да су политичари такви, већ да је слика о њима таква. А слика о некоме може каткад бити и погрешна. Он је, дакле, за поправљање – слике. Али, иако је постављен за „комесара за морал Г17”, он – судећи по изјави – нема амбицију да посматра само чланове Г17 плус, већ све политичаре. Како то мисли да постигне? Ивањи тврди да су, према медијској слици – политичари пропалице. У нашем језику та реч има два значења. Према Речнику српског књижевног језика Матице српске, то је „онај који је неразумно, лакомислено расуо своје имање, проћердао свој новац; онај који је доживео банкротство”. Да ли је Ивањи реч пропалица употребио у овом или значењу под бројем два: „онај који је морално пропао, подлац, хуља, нитков”?

„Борба” је овом тексту дала наслов: „Мењамо имиџ, политичари нису пропалице”, мада саговорник нигде таконешто није рекао. Недоумице се нижу. Ако политичари, судећи по наслову „Борбе”, нису пропалице већ тако изгледа због (погрешне) медијске слике о њима онда би то значило да су гласила главни кривци. Јербо „тренутно” пишу и говоре измишљотине стварајући тако лошу „тренутну медијску слику” о овим људима. И уместо да се гласила, односно новинари изведу пред судове части и остале судове, на тапету су недужни политичари.

Ако је тако, онда текст у „Борби” одудара од оваквог наслова. И обрнуто. Јер у тексту, између осталог, пише: „Ивањија је на то место поставио председник странке Млађан Динкић након јавног обећања да ће своју партију ослободити оних којима је, како је рекао, новац ударио у главу”.Или наводе се речи Ивањија: „Уколико се утврди да је неко стекао ненормално много користи бавећи се политиком, и ако је то стекао по закону, биће смењен или искључен из странке...”

А ко је стекао нормалнo много, може се закључити, тај неће бити истеран. Шта је нормално, а шта ненормално много, ко је поступио неморално, процењиваће Жељко који је „добио највећа могућа овлашћења од председника станке Динкића”. Па ће после „предлагати” (не пише коме, прим. С. С.) „колеге за искључење”. А када неког искључе „јавно ће обелоданити” (неће обелоданити тајно) ко су они и тако ће да их насекирају.Можете мислити како ће се тада осећати неко ко је „ненормално се окористивши” кажњен тако тешком казном.

Истога дана „Борба” је седам првих страна посветила бури која је настала због открића да је влада одобрила милион долара за одштету породици Американца којег је, наводно, пребио Миладин Ковачевић, одлуку прогласила државном тајном, као и због упада полиције у просторије овог дневника. Велики број политичара, невладиних организација, оба удружења новинара, многе јавне личности, подржали су „Борбу”. Било је оних који су се уздржали од изјава, али нико није отворено стао иза одлуке владе и поступка полиције. Тако је објављен и „мини интервју” са Вуком Драшковићем, вођом СПО, бившим министром иностраних послова. „Да ли је вицеконзул могао сам да донесе одлуку о издавању докумената Ковачевићу без знања министра спољних послова Вука Јеремића?”, питао је новинар, недвосмислено. На то је Драшковић одговорио (или није одговорио?): „Више људи је морало да зна да се тиме крше норме. Вицеконзул није смео да изда лажни пасош и организује пребацивање тог младића у Србију јер свега овога не би било. Не сме држава да постане талац једном хулигану”.

Вук Драшковић зна да је Ковачевић хулиган, док Боривоје Боровић, адвокат младића због којег се све закувало, такође, подржавајући „Борбу”, каже: „Влада је у очају напала новинаре како би скренула пажњу са суштине проблема. Наплата штете је могућа тек кад се неко прогласи кривим. Миладин Ковачевић још није проглашен кривим, ни пред једним судом није доказано ко је започео тучу”.

Борба око „Борбе” наставља се.