„Илустрована Политика” јуче је напунила пола века. Она је најстарији илустровани часопис последње Југославије, оне од Вардара па до Триглава. На киосцима је планула чим се појавила, у тиражу од непуних 86.000 примерака. Излазила је уторком, када је „Политика” имала „слободан дан”.

Десет година касније просечан тираж „Илустроване Политике” био је данас незамисливих 311.612 штампаних примерака, а на дан смрти председника СФРЈ Јосипа Броза Тита штампано је рекордних 348.200 примерака, док је следећи број (11. маја) био само четрдесетак хиљада мањи.

Осим што је погодила шта читаоци желе и то им зналачки понудила, оволиком успону „Илустроване” погодовало је и непостојање конкуренције. Тек када су почеле да се појављују и друге ревије њен тираж се усталио на „само” 277.835 примерака. Већ се усталило да се за њу каже даје београдски „Пари мач”.

Оно што је „Илустровану Политику” уздигло у врхове нашег новинарства била је – репортажа. Уз, наравно, изванредне фотографије које су оправдавале епитет „илустрована”. Тада на киоску није било потребно рећи пун назив недељника. Довољно је било (мислим да се то задржало и до данас) рећи само – „Илустрована”.

Репортаже су биле и о познатим, али чешће о такозваним обичним људима који су или постигли нешто неуобичајено, или им се догодило нешто што је заслуживало пажњу шире јавности.

„Илустрована” је помагала и људима у невољи. Не само пишући о њима, већ и тако што их је, веома често, уз помоћ читалаца извлачила отуд. Прикупљан је новац за ретке и скупе лекове, операције у иностранству, за кров над главом невољницима...

„Илустрована” је, чак,људе и из затвора извлачила. Морнара Белића, на пример, који је седам година чамио на робији у Аргентини, осуђен без иједног ваљаног доказа. После дугогодишње истраге Драшка Бубрешка и новинарске упорности Предрага – Пеце Алексијевића, Белић је пуштен. Пуштена је и СловенкаДаринка Мравље из турског затвора, али не на слободу (јер је била крива) већ да остатак казне издржи у Словенији.

Један од данас водећих репортера овог недељника Милош Лазић каже да је све до позне своје младости веровао да је писање за „Илустровану” привилегија или бар тешко заслужена награда за најбоља пера прекаљена у дневним новинама.

Могуће да је тако, судећи бар по људству од којег се састојала прва редакција, односно колегијум: Мирко Милојковић, Радмила Бунушевац, Предраг Милојевић, Нада Дорошки, Зуко Џумхур, Љубомир Вукадиновић, Воја Ђукић, Васа Поповић, Ненад Стајвел, Жика Милутиновић, уредник фотографије, и Никла Лекић, одговорни уредник. Технички је био Душан Рмандић.

На насловној страни прве „Илустроване” објављена је фотографија Уле Андерсон, продавачице цвећа из Стокхолма, тада учеснице Омладинске радне акције на изградњи аутопута „Братство и јединство” од Београда до Љубљане.Њене шаке којима се придржава за држаљицу ашова обмотане су марамицом, због жуљева, али она је насмејана и зрачи задовољством. Како су се друштвенополитичке прилике мењале, ласно се може видети пратећи само насловне стране овог листа. Брижит Бардо је била на насловници прве „Илустроване” у боји (4. априла 1967), хиљадити број се појавио 3. јануара 1978, када је на насловној страни била насмејана петнаестогодишња Мира Ђуришић одлична ученица музичке школе (флаута) и солиста хора „Радоје Домановић” с којим је заузела прво место на европском такмичењу, док су већ 1987. (4. августа) на том месту три обнажене лепотице које у рукама – уместо ашова – држе натпис – 1500. Био је то 1500. број „Илустроване”.

На зиду поред фотографије главног уредника Мирка Бојића дуго, па и после њега, све до пресељења у нову зграду, били су стихови Десанке Максимовић:

„Не јављајте само за земљотресе, / покрадене мисли, покрадене своте./ Јавите и када се где радост деси, / кад се отвори у коме и вулкан доброте”.

Било је таквих примера много – репортажа о добрим људима и племенитим поступцима – па и онда када се чинило да нас је зло потопило. Поменути стихови били су умногоме и замена за елаборат о уређивачком концепту.

Али пола века није мало па, као што нам се и земља тумбала, лутала и сва улубила, тако је и „Илустрована” западала у периоде када се тражила и тамо где се није могла наћи. Тако је умногоме изгубила старе, а нове читаоце тешко задобија.

„Илустрована Политика” однедавно поново пупи и цвета на соковима свога изворишта, прилагођена времену у којем живи. Али за то не знају стари читаоци који би јој се вратили, а ни млади. Недостаје реклама.

И на крају, једна случајност: текст о 50 година „Илустроване” стоти је у овој колумни.