„Наше познате списатељице”, наднаслов је у „Блиц жени”, „објашњавају зашто њихове књиге имају рекордне тираже”. То су овога пута Љубица Арсић, Мирјана Бобић-Мојсиловић и Јасмина Михајловић. Постављена су им иста три питања: „Како замишљате своје читаоце?”, „Дешава ли вам се да у последњем тренутку промените крај књиге?” и „Да ли сте нежнији према мушким или женским јунацима?”

Пре одговора на постављена питања дат је мали увод. Судећи по различитом стилу, рекло би се да су текстове (на пуне две стране, са сликама) писали различити новинари. Или су их писале саме списатељице?

Што се Јасмине Михајловић тиче, увод јој гласи овако:

„Захваљујући романима ,Париски пољубац’, ,Путни албум’ и ,Љубав без тајни с речником непознатог’ и чињеници да је удата за Милорада Павића, једног од наших најчитанијих и најпревођенијих писаца, Јасмина Михајловић годинама привлачи пажњу јавности”.

„Привлачи пажњу”? То баш, за писца, није нека похвална оцена. Нарочито ако се помиње уз мужа. Али идемо даље. Следи реченица коју не разумем. Осим ако би се поделила у две, а да не буду једна уз другу: „Јасмина се тешко мири с темпом живота у граду и одбија да се одрекне садашњег тренутка зарад будућности”. А потом: „Њени читаоци ће морати да покажу још мало стрпљења, јер тренутно тражи издавача за збирку прича под насловом ,Путна колекција’.

„Остала сам без издавача други пут у року од три године...”

Овај одговор је у сукобу са већ наведеним наднасловом, jер ако њене књиге имају „рекордне тираже”, зашто би је издавач избегавао? И – ако неће да јој књигу објави један, постоји ваљда још неки издавач? Овде нешто не штима. Неко ко има „рекордне тираже” жали се на данашњи „мобинг” насупрот „некадашњих идеолошких прогона” који су, у oдносу на ове данашње ,,мила мајка”.

А на питање „Како замишљате своје читаоце? ” каже: „Своје читаоце не замишљам јер знам како изгледају”.

Ово ме је подсетило на оног писца за којег се у Београду причало да све своје читаоце познаје. Али, Јасмина је додала: „Најчешће размишљам о читатељкама...”.

„Да ли сте нежнији према мушким или женским јунацима?”, питање на које је овако одговорила:

„Увек ћу бити нежнија према јунакињама. Женама треба надокнадити пар хиљада година у којима су живеле као половна роба, убијајући се од домаћих послова, рађања, брига, одржавања живота... Сад им је на неки начин још горе, јер су запослене, финансијски и ментално све слободније, а помоћи нема ниоткуд. Зато су моји мушки јунаци угроженији од женских, али шта им могу...”.

Збуњен сам. Значи, ако је жена домаћица, ако рађа, брине и одржава живот – она је „половна роба”? А сад, када су слободније, још им је горе! И нико им не помаже?

У чему им не помаже? Уосталом, помаже се немоћнима, слабима, инвалидима, сиромашнима, болеснима... Мора се извући закључак да им је тих „пар хиљада година” било боље. Али зашто и чиме им те године треба надокнадити?

На исто питање, Љубица Арсић је одговорила:

„Не правим разлику кад је нежност у питању, јер се залажем за истину од које живи добра књижевност. (...) Уосталом, добра књижевност и нема намеру да буде нежна, јер онда постаје папирна марамица, коју употребљавају многи, у различитим приликама”.

Мирјана Бобић-Мојсиловић: „Нежна сам, али према свима (...) Исто третирам и мушке и женске јунаке, јер су и једни и други моји”.

Заједнички наслов за све три „исповести” гласи: „Оне знају шта читаоци желе”. Наслов Љубице Арсић, међутим, то не потврђује. Јер гласи: „Не удварам се публици”. Па ни наслов М. Б. Мојсиловић: „Пишем само оно што бих читала”.

Једино га одржава Ј. Михајловић.

„Прес” није био нимало нежан према министру енергетике Петру Шкундрићу. „После пет дана премишљања” одговорио је на питања овог дневника да ли је запослио рођеног брата и његовог сина у УО „Београдскe електранe” и „Југоросгасу”. Устврдио је да није ни у каквој вези са запослењем Саве и Душана Шкундрића, додавши да су њих двојица захваљујући сопственој стручности дошли до позиција у енергетском сектору откад је он постао министар. Такође, порекао је да је секретар министарства Петковић примљен преко везе, јер је, наводно, рођак његове жене. Све то није тачно али је истина, каже, да је у време избора тврдио да СПС никако не сме да „иде у власт са жутима”.

„То је била таква процена у том тренутку”. Касније су га из СПС-а питали да ли би да буде министар а он, шта ће, пристао. „Да помогне”. Са Душаном Петровићем чак је написао Декларацију о помирењу са ДС-ом.

„Боље да се миримо него да се свађамо”, вели.

Па јесте. Таква је процена. У овом тренутку.