Za tabloide, juče, dušu je dala vest da je vođa socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak postao ukućanin „Velikog brata” serijala na televiziji „Pink”. „Pres” je to čitaocima otkrio još prekjuče najavljujući tekst na prvoj strani. Navodno, Čanak je pristanak dao u poslednjem trenutku. Samo pre osam dana, u izjavi za „Pres” rekao je:„Ute priče može da poveruje samo lud čovek. Ta ideja da uđem u ,Velikog brata’ toliko je glupa da nemam šta ni da kažem. Neću da komentarišemtakve gluposti i da se spuštam na nivo tog šoua”.

Pa to baš ne liči na jednog ozbiljnog, doslednog političara. Gde toide da se tvrdi jedno, a radi nešto sasvim suprotno.

Šta li ga je moglo navesti da za nepunih deset dana mišljenje preokrene skroz naglavačke? Može biti da je prevagla briga za narodne interese. Možda se dosetio da je narodu danas najpotrebnija zabava? Ili da je zaključio da je sprovođenje„glupe ideje” dobro za popularnost? Na taj način njegov lik će se duboko urezati u glave širokih narodnih masa. Narod je bio uskraćen njegovih slika u retkim trenucima odmora, dok ćuti , šeta, spava. Da li radije spava na levom ili možda na desnom boku?

Sve u svemu, ne znam zbog čega se predomislio ali ne verujem da je zbog novca, kao što pišu pojedinci i pojedinke po novinicama. Tim pre što se ne zna za koliko su se pogodili. A zna se za pevačice Jelenu Karleušu i Miru Škorić. Prva je navodno tražila 20.000evra, a onda pristala na pet hiljada evra za tri dana u kući. To mu dođe nepunih 1.700 evra na dan. Dočim je Škorićka dobila, navodno, 30.000 evra, ali za mesec dana. Ako računamo da mesec ima 30 dana, onda će ona, po danu, zaraditi manje. Šta možemo. Život često nije pravedan.

Eto, na primer, „Borba” piše da je izvestan Japanac pojeo svoju prijateljicu, koleginicu sa Sorbone, da mu je suđeno i da nije osuđen. „Isei Sagava se”, piše „Borba” „uz pomoć svog uticajnog i bogatog oca izvukao od bilo kakve kazne”. (Je l’ to pravda, u Francuskoj, bre!?) Japanac je napisao knjigu o tome, a, između ostalog, u njoj je zapisao: „Ljudsko meso ima ukus kao tunjevina, iznenadilo me je to što je iz rana prvo počelo da curi salo, a onda sam kašikom prokopao svoj put do mišićnog tkiva i ukusnog crvenog mesa...”. Novinarka „Borbe” prepričava: „Kanibal je uživao u njenom pečenom kuku brišući se njenim gaćicama umesto salvetom, ali ga pečena dojka nije oduševila...”.

Naveo sam najmanje užasne delove. Ne znam... Kada bi neko opisivao u detalje klanje na primer ovce ili jareta, teško bi se podneti moglo. A ovde je popriličan broj opisa ubistava ljudi. Primeri se ređaju jedan za drugim kao da se radi o zanimljivoj igri, a kanibali su, stiče se utisak, simpatični. Japanac organizuje konferencije za novinare, ima svoje obožavaoce... Najveća mu je želja, veli, da proba mlade Australijanke.

Možda ljudi vole da čitaju o grozotama, kao što vole filmove strave i užasa? Ali mora ipak postojati neka granica, makar je nazivali ograničenjem slobode. Ili će uskoro i u novinama kao na televiziji pisati: „Ne preporučuje se mlađima od ...”.

Dobro, nije ovo tipičan tekst za ovaj list koji njegovi čitaoci toliko hvale, pa pisma bivaju i objavljena. Posebno nadahnuto („... ali dok se vi niste pojavili, nismo znali šta znači profesionalno, objektivno i istinito...”) napisao je Gradimir Diklić iz Ljiga. Toliko mi se svidelo da sam potražio njegov broj telefona, da mu čestitam. Međutim, ne samo da Gradimir Diklić ne postoji kao vlasnik telefona u Ljigu, nego pod prezimenom Diklić nema nijednog pretplatnika u čitavom valjevskom kraju (014).

Odmah ste pomislili da se to „Borba” sama hvali, pod izmišljenim imenom? Ma ne... Pre će biti da se radi o štamparskoj grešci. Tako su, navodeći mišljenje filmskog kritičara Dimitrija Vojnova o 9. martu 1991. godine, napisali:

„’Mislim da je Vuk Drašković jedna od najstrašnijih pojava na našoj političkoj sceni. Od svih ljudi koji su raspirivali nacionalizam, Vuk je danas najbolje adaptiran, toliko dobro da se ogradio od svega s nacionalističkim predznakom, a izbegao je i Hag’ – kaže Dimitrijević”.

Tako je Dimitrije postao Dimitrijević.