Негде средином месеца оивиченог даном шале и даном рада (први април и први мај), десио се социјални дијалог. Неки не знају да ли је у том дијалогу превагнуо дан шале или празник рада, многи пак знају иако им није до шале, а ни до празновања.

Састали се ради „социјалног партнерства за излазак из кризе” људи из владе, највећи домаћи капиталисти и највећи синдикат. У ствари, држава се дала у дијалог сама са собом, с обзиром на то да су се састали: највећи државни синдикат и највећи бивши државни синдикат; држава као држава и држава као бивши и садашњи највећи капиталиста; и највећи не-државни капиталисти, а међу њима и два екс-министра.

Радници, а поготово они незапослени, траже бар мало социјалне сигурности, то се очекивало и од поменуте трилитерале. Много је, међутим, оних који мисле да је резултат трилитерале оно што су затражили наши први капиталисти - сигурност профита. Испада да капиталисти траже од државе да им гарантује зараду јер им је то држава дужна јер они запошљавају људе! Радницима пак нико ништа не гарантује!

Траже они и „да се престане са негативном кампањом према пословним људима у Србији”. Ко су ти пословни људи, па то је исто што и тајкуни само што би тражена позитивна кампања довела до тога да они изгледају друкчије него што у ствари јесу.

Тражи се да они постану „савесни домаћи капиталисти”. Треба, међутим, рећи да ће тајкуни постати пословни људи када одговоре на питање о првом милиону, а њихови заступници у политици ће доћи до жељеног угледа када одговоре на питање: Зашто после 2000. нису одговарали сви они који су били криви и зашто бар није плаћен екстрапрофит онако како је најављивано!

Држава и тајкуни, уз присуство синдиката и страних посматрача, договорише се да нас тајкуни извлаче из кризе (ваљда заједно са државом). Тако и треба, ко нас је гурнуо у кризу тај и треба да нас извлачи, кад су знали да нас рину доле, нек нам помогну да рипимо горе!

Знају тајкуни знање. Не би се отајкунили да не знају. Држава је ту да створи повољне околности, ваљда к’о ономад како је то чинила Милошевићева држава кад су тајкуни дошли на своје (или на наше, ко ће га знати).

Данас они као особени екстрапрофит нуде своју (несумњиву) пословну памет! Па тако чујемо како наши први капиталисти хоће у волонтере, а држава им не дозвољава; има да им се плати. Јакако, и треба. Јер, да ли је боље да фирме воде тајкуни или партијски менаџери (тј. они људи које постављају странке које су на власти)? Уосталом, да видимо како су се показали једни и други?

Заиста не треба веровати у ту причу која се чује ових дана. Као, ако је држава поклонила радницима и другима државне станове, зашто данас не би осведоченим капиталистима поклонила државна предузећа, барем на управљање и на „скидање кајмака”. Тиме би био учињен прави корак ка одумирању партијске државе и ка укидању партијске привреде?

Државни тајкуни (двојица међу првима од њих до јуче су седели у влади, а остали ту око власти) знају како се ради… И зато треба за ко-министре привреде, финансија и свега сличног, узети прву двојицу капиталиста, а следећег са листе за главног у Народној банци Србије. Верујем да би то нашим пословним људима било исплативије, него да иду путем најпознатијег Карића па да оснују своју странку што би их коштало мање него ово финансирање свих важнијих странака!

Шта је то што смета непристраном човеку, кад анализира априлску трилатералу?

Пре свега, тајност – шта је ту тајно ако се неко договара да се заиста крене ка излазу из кризе; колико се зна, тајно се радило онда када смо покренути ка суноврату.

Дуплирање процедуре – кад год нешто хоће да се одложи, да се лоше ствари продуже или да се тек да привид да се нешто ради иако се стварно не ради ништа, долази до дуплирања процедура, до оснивања комисија, до приче о великом броју одговорних па и до приче како смо сви одговорни!

Изостављење неких (привредника и синдиката) – зашто на поменутом састанку нису били легални чланови Социјално-економског савета – где је ту УГС Независност, где су они који организују средње и мале привреднике? Да ли би поменути састанак био одржан да у Социјално-економском савету не седе само тајкунчићи већ и неко од тајкунчина? Да није неко имао на уму да се помоћу ове селекције синдиката, они коначно дотуку, јер се неко уплашио могућег синдикалног јединства? Све је, уосталом, могуће осим да капиталисти исказују самилост према пауперизованим и израубованим радницима!

Да ли је овом трилатералом дефинитивно покопана једна (додуше килава) институција као што је Социјално-економски савет?

На крају, три седмице након трилатералног састанка да се питамо а где су резултати? Или су и они, можда, тајни? Или, можда, треба да чекамо 100 дана као што се обично чека у случају нове владе? А ако је у питању нова влада, шта ће ту синдикати?

Социолог