Ромски картонвил није ромски већ београдски проблем, барем је тако то видела градска управа. Тако га и решава – багерима, булдожерима и сличним машинама. После је, као, почела да решава „ромски проблем”, а тврде да су и раније покушавали. У тим покушајима и „решавањима” градска управа је показала сву неефикасност и неефективност. Кад то тврдим мислим на оно значење ових појмова које им је дао Петер Друцкер – радити ефективно значи радити праве ствари, а радити ефикасно значи радити праве ствари на прави начин. Београдска управа нити је радила праве ствари, тј. није решавала „ромски проблем” већ свој „картонвилски проблем”, нити је то (пре или после багера) радила на прави начин.

Картонвилски снег је показао доста трагова, а, пре свега, да будем добронамеран, одсуство знања градске управе и њених служби које је неопходно да би се решио „ромски проблем” и расизам Београђана. Ништа не мења на ствари то што је поменуто незнање тек делић управног незнања које обележава нову администрацију која се устројава од 2000. године, нити то што расизам Београђана можемо видети као делић европског расизма, нити то што су Роми честа жртва свеколиког евроцентризма.

То што се ових дана могло видети на телевизијама и читати по новинама превише је подсећало на неки неореалистички филм или неку неолибералну сторију. Испод багера и булдожера нестаје нешто што би ретко ко препознао као простор за људско становање. Ипак је ту неко живео. А на ромску несрећу живели су одмах до најлепших и најмодернијих насеља садашње Србије. Да су живели на београдској периферији или као они други Роми – на београдској депонији, ма њиховим уџерицама ништа не би било. Али ово, да се овако нацртају између зграде бившег ЦК и „Сава центра”, или код новог универзитетског насеља, е то не може. Не може, не због нељудских услова у којима живе већ зато што се то види и што то виде њихове богате и за наше прилике пребогате комшије, а и гости и пролазници кроз Београд.

Београдска управа неко време покушава невешто и незналачки да реши „ромски проблем” оних који су обитавали на незгодном месту, због те локације, а не због Рома. Радили су то, а нису настојали да реше проблем Рома као најсиромашнијих људи у овој Србији, који су и као социјална и као етничка група, а и као појединци – готово потпуно жртва социјалне ексклузије. Да београдска управа не зна да ради видело се већ у оној ранијој идеји да се изгради „бољи и лепши” гето, ,„циганмалу” од тврдог материјала... Није се у свему овоме прославило ни цивилно друштво, односно оне невладине организације које су иначе узимале и сада узимају неке паре за некакав „рад са Ромима”.

Наравно, чуло се ових дана и доста тога што личи на оправдање или образложење „машинског односа” према ромском картонвилу. Па смо тако чули да поменути Роми нису становници Београда, тј. да нису „пријављени” тамо где треба, да у некој јужној Србији имају добре куће, да их у Београду неко експлоатише, да им је картонвил тек „радни камп” а да у ствари и у самом Београду имају станове... Чули смо и образложења оних који свој расизам увијају у неке друге приче које треба да прикрију мржњу према Ромима, а код понеких и страх од Рома.

Нема утехе у том пеглању савести нити је утеха то што се и други (друге државе, други народи) на сличан начин односе према Ромима. Није за утеху ни европска дволичност према Ромима.

Тако ће, на пример, пре три године Европски комитет за социјална права утврдити да Италија ,,систематски крши права на адекватан смештај у случајевима Рома”. Реч је о кршењу члана 31 Европске социјалне повеље који гласи: „У циљу обезбеђивања ефикасног приступа праву на становање, требало би предузети следеће мере: (1) унапредити приступ становању до постизања одговарајућег стандарда; (2) спречити и смањити број бескућника, уз тендецију постепене елиминације ове појаве; (3) учинити цене становања доступним грађанима без одговарајућих извора примања”. Поменути Комитет је једногласно утврдио да недостатак кампова за номадске Роме, исто као и присилно исељење Рома, исто као и недостатак трајног смештаја за Роме – представља кршење члана 31 повеље.

Рекло би се, аплауз за Европу. Такође, могли бисмо да кажемо, штета што нисмо у тој Европи. Али та иста Европа се и друкчије понаша. Тако, на пример, Европски суд за људска права у Стразбуру није препознао расизам и сегрегацију у издвајању ромске деце у посебна школска одељења. (Реч је о случају 14 хрватских Рома са североистока Хрватске.) Поменути суд је одлучио да одвајање ромске деце у посебна одељења не представља дискриминацију нити се тиме крши њихово право на образовање.

Нема сумње да би многи међу нама у случају издвајања хрватских Рома у посебна одељења препознали хрватски расизам, али не и српски расизам у овоме што се ових дана дешава по Београду, као што не препознајемо погубне последице допуњавања партијским људима и иначе пренасељене градске и општинске управе по Србији.

Уосталом, оно што је картонвил за Београд и Србију, то је Србија за Европу. И као што Београд и Србија (не) решава проблеме Рома, тако и Европа (не) решава проблем Србије. Са мање или више мржње, са мање или више силе. Не верујем да се баш не зна за друкчије, у оба случаја! Али, и једни и други имају, па им се може!

социолог