Četiri činjenice su nezaobilazne u analizi navijačkog huliganizma: nasilje je u savremenoj civilizaciji široko rasprostranjeno (i strukturno i individualno); nasilje je ugrađeno u koncepciju i praksu sporta; mladi ljudi su suočeni sa velikim teškoćama u ostvarivanju identiteta i poželjnog statusa; mediji su bitno obeleženi trkom za profitom – prikaz i određena interpretacija nasilja i nasilnika prodaje medij.

1) Nasilje je u nas široko rasprostranjeno. Nasilje je kolonizovalo sve sfere društvenog života. Po tome se bitnije ne razlikujemo od drugih. Cela planeta pati od nasilja. Danas o tome veoma argumentovano pišu Galtung, Žižek, Balibar. To ne znači da nije u pravu Norbert Elijas, jedan od najvećih sociologa 20. veka, koji je pisao o sistematskom progresu u civilizovanju nasilja.

U razmatranju geneze domaćeg nasilja ne mogu se zaobići posledice skorašnjih ratova i tadašnjeg opšteg sunovrata, posledice izolacije od sveta i bombardovanja od strane tog sveta. Kada se ovome dodaju „uobičajene” posledice dugog ulaženja u kapitalizam, onda nije čudo što je nasilje dominanta naše svakodnevice.

2) Nasilje je ugrađeno u sam sport i u njegovu organizacionu nadgradnju. Dok se na jednoj strani sportisti obučavaju za agresivnost, na drugoj se „organizaciona nadgradnja“ kriminalizuje, bilo da kriminalci preuzimaju pojedine klubove, bilo da oni koji vode klubove postaju kriminalci. Skora događanja u našem fudbalu to belodano potvrđuju.

Jezik koji koriste treneri i sportski novinari vidljiv je dokaz nasilnog karaktera sporta i njegovih interpretacija. Često je tu reč o militarnoj terminologiji koja vrvi od krvi i krvoločnosti, od „metafora” koje gotovo da zagovaraju fizičku likvidaciju protivnika, a sve to kroz formu zalaganja za borbenu igru.

3) Vidljivo je da su mladi ljudi u velikim problemima zbog neostvarivanja željenog statusa i odgovarajućeg identiteta. U odsustvu rešenja na ta dva plana, sve što je dostupno postaje i prihvatljivo. Ovo nije pledoaje za ekstremizam, već traženje odgovornosti onih koji su omladinu doveli do stanja bez statusa i bez identiteta. U donekle izvrnutom pogledu na generacijski aspekt socijalnog i političkog života, moglo bi se govoriti o specifičnom socijalnom autizmu svekolike elite koja ostvarujući savez sa „najproduktivnijom generacijom“ (onima između 35 i 50 godine), dislocira omladinu i stariju generaciju na periferiju socijalnog i političkog interesa – stradaju oni koji nisu ušli u svet rada i oni koji su u tom svetu već izraubovani.

4) Mediji su jedan od širih puteva normalizacije, pa i legitimisanja nasilja. Huligansko nasilje postalo je novinarska paradigma nasilja u celom sportu i u celom društvu. Takav status huliganskog nasilja olakšali su njegova opšta vidljivost, izrazit vizibilitet, pogodnost za podizanje moralne panike.

Postoje i politički razlozi za pomenutu redukciju. Navijači su pogodni žrtveni jarac za one koji su odgovorni za difuziju nasilja. Pre svega, to nasilje nije strukturno, ono se dešava izvan osnovnih društvenih tokova; u to nasilje nisu uključeni osnovni društveni subjekti; nosioci tog nasilja potiču iz marginalne društvene grupe, ovo nasilje može da skrene pažnju javnosti od centralnih problema ka perifernim.

Na drugoj strani, sportski huligani upravo i priželjkuju „crnu“ karakterizaciju svog habitusa. Njima odgovara to što je njihovo nasilje hipertrofirano, pa i to što su dežurni krivci!

Sve ovo ne znači da je nasilje huligana nebitno i da prema njemu treba da budemo moralno indiferentni. Poenta je u saznanju da akteri socijalne kontrole konstruišu nasilje ekstremnih navijača kao posebno opasno za društvene vrednosti i interese, a potom borbu protiv tog nasilja proglašavaju za posebno važan društveni cilj.

Na kraju, ističem da je ekstremno ponašanje navijača odvojeno od sporta. Događaji na terenu sve manje pobuđuju nasilje; ono ima druge motive. Ekstremne navijačke igre su paralelne onima na terenu, a jedino ih spaja prostor i to ne uvek, s obzirom na učestalo razlivanje navijačkog nasilja na ulice. Ekstremizam navijača je kolonizatorskog karaktera. Vidljivo je to nastojanje ka sveobuhvatnosti. Isto kao i nastojanje da se bude specifičan socijalni termometar koji reaguje i poziva na reagovanje drugih a protiv onih koji im nisu po volji. Mržnja prema policiji, strancima, prema drugačijem – specifičan je lajtmotiv njihovog ekstremizma: ekstreman u navijanju, ekstreman u politici – ekstreman svugde i u svemu.

sociolog