Четири чињенице су незаобилазне у анализи навијачког хулиганизма: насиље је у савременој цивилизацији широко распрострањено (и структурно и индивидуално); насиље је уграђено у концепцију и праксу спорта; млади људи су суочени са великим тешкоћама у остваривању идентитета и пожељног статуса; медији су битно обележени трком за профитом – приказ и одређена интерпретација насиља и насилника продаје медиј.

1) Насиље је у нас широко распрострањено. Насиље је колонизовало све сфере друштвеног живота. По томе се битније не разликујемо од других. Цела планета пати од насиља. Данас о томе веома аргументовано пишу Галтунг, Жижек, Балибар. То не значи да није у праву Норберт Елијас, један од највећих социолога 20. века, који је писао о систематском прогресу у цивилизовању насиља.

У разматрању генезе домаћег насиља не могу се заобићи последице скорашњих ратова и тадашњег општег суноврата, последице изолације од света и бомбардовања од стране тог света. Када се овоме додају „уобичајене” последице дугог улажења у капитализам, онда није чудо што је насиље доминанта наше свакодневице.

2) Насиље је уграђено у сам спорт и у његову организациону надградњу. Док се на једној страни спортисти обучавају за агресивност, на другој се „организациона надградња“ криминализује, било да криминалци преузимају поједине клубове, било да они који воде клубове постају криминалци. Скора догађања у нашем фудбалу то белодано потврђују.

Језик који користе тренери и спортски новинари видљив је доказ насилног карактера спорта и његових интерпретација. Често је ту реч о милитарној терминологији која врви од крви и крволочности, од „метафора” које готово да заговарају физичку ликвидацију противника, а све то кроз форму залагања за борбену игру.

3) Видљиво је да су млади људи у великим проблемима због неостваривања жељеног статуса и одговарајућег идентитета. У одсуству решења на та два плана, све што је доступно постаје и прихватљиво. Ово није пледоаје за екстремизам, већ тражење одговорности оних који су омладину довели до стања без статуса и без идентитета. У донекле изврнутом погледу на генерацијски аспект социјалног и политичког живота, могло би се говорити о специфичном социјалном аутизму свеколике елите која остварујући савез са „најпродуктивнијом генерацијом“ (онима између 35 и 50 године), дислоцира омладину и старију генерацију на периферију социјалног и политичког интереса – страдају они који нису ушли у свет рада и они који су у том свету већ израубовани.

4) Медији су један од ширих путева нормализације, па и легитимисања насиља. Хулиганско насиље постало је новинарска парадигма насиља у целом спорту и у целом друштву. Такав статус хулиганског насиља олакшали су његова општа видљивост, изразит визибилитет, погодност за подизање моралне панике.

Постоје и политички разлози за поменуту редукцију. Навијачи су погодни жртвени јарац за оне који су одговорни за дифузију насиља. Пре свега, то насиље није структурно, оно се дешава изван основних друштвених токова; у то насиље нису укључени основни друштвени субјекти; носиоци тог насиља потичу из маргиналне друштвене групе, ово насиље може да скрене пажњу јавности од централних проблема ка периферним.

На другој страни, спортски хулигани управо и прижељкују „црну“ карактеризацију свог хабитуса. Њима одговара то што је њихово насиље хипертрофирано, па и то што су дежурни кривци!

Све ово не значи да је насиље хулигана небитно и да према њему треба да будемо морално индиферентни. Поента је у сазнању да актери социјалне контроле конструишу насиље екстремних навијача као посебно опасно за друштвене вредности и интересе, а потом борбу против тог насиља проглашавају за посебно важан друштвени циљ.

На крају, истичем да је екстремно понашање навијача одвојено од спорта. Догађаји на терену све мање побуђују насиље; оно има друге мотиве. Екстремне навијачке игре су паралелне онима на терену, а једино их спаја простор и то не увек, с обзиром на учестало разливање навијачког насиља на улице. Екстремизам навијача је колонизаторског карактера. Видљиво је то настојање ка свеобухватности. Исто као и настојање да се буде специфичан социјални термометар који реагује и позива на реаговање других а против оних који им нису по вољи. Мржња према полицији, странцима, према другачијем – специфичан је лајтмотив њиховог екстремизма: екстреман у навијању, екстреман у политици – екстреман свугде и у свему.

социолог