Олако о мржњи закључују истраживачи друштвених појава, а још лакше речима мржње баратају медији. Као да боље пролази мржња док љубав остаје у запећку (тако је и са мржњом према Американцима и љубављу према Русима). Или су ту у питању неки афинитети оних којима су намењена истраживања и оних којима су намењене медијске приче и слике.

Медијске приче од пре неколико месеци када је доношен закон о дискриминацији, оне од пре неки дан о српској мржњи према Американцима, као и оне о разбијању српског аута у хрватском Дубровнику, поводи су да се медији сагледају из друкчије визуре. Иако је тема дана, у контексту не/доношења закона о информисању, напад и одбрана таблоида, све се чини да је много озбиљнија ствар сагледавање стварне улоге медија у друштву. А медијски третман међунационалне мржње свакако јесте таква тема.

Да ли се из појединачних догађаја може прочитати најава масовности појаве, да ли прећуткивање једне појаве или њена погрешна интерпретација помаже омасовљењу дате појаве? Шта је све прећутано, а шта погрешно схваћено, па је допринело да се догоди масакр у Сребрници и где већ све не?

Да ли се лошом интерпретацијом података из истраживања међуетничких односа или тек различитим нагласцима на појединим деловима истраживачких налаза могу покренути грудве снега које су потенцијално – опасна лавина?

Да ли се понашање гледалаца на стадионима може узети као знак стварног расположења народа, као што онај несрећник прочита звиждање навијача америчким спортистима на недавној Универзијади и што нас поучи како је нормално да мрзимо Хрвате, а не Амере?

Несумњиво да је смислен сваки говор који објективно тематизује мржњу, поготово у земљи која је недавно век ратова, надам се заувек, окончала још једним општим ратом. Медијски говор о мржњи има додатног смисла и због улоге коју су медији имали у хушкању на те ратове. Потребна нам је, стога, изузетна осетљивост према „језику мржње”. Мржња је исувише озбиљна ствар за олаки говор о њој.

Медији су нас недавно оставили без податка о томе како је светски позната истраживачка кућа утврдила да 61 одсто Срба има негативне ставове према Америци и како је то највише у свету. (Не знам зашто је у сенци остао податак да Американце највише воле сами Американци, а потом Албанци.) Није ми ни на крај памети да браним Американце, али мора се приметити да су медији још једном неодговорно изоставили основне податке о истраживању. Можда, на пример, Срби мрзе Американце гледано у целини, али посве некритички воле све што је америчко (осим политике) и готово сваког Американца појединачно!

Знамо да за лошу вест није крив онај ко је доноси, али је питање шта је гласник додао или одузео тој вести. Јесте, дакле, посао медијског човека да извести о мржњи, али не и то да од комарца направи магарца, нити да му се слон провуче као комарац. Није ни социолог или ко други крив када утврди да Срби имају највећу дистанцу према Албанцима, па према Ромима, а онда су у реду и муслимани, Хрвати, Американци. Али ако дати истраживач етничку дистанцу интерпретира као етничку мржњу онда нешто није у реду или са његовим професионалним знањем или са његовом професионалном етиком.

У нас се етничка дистанца најчешће мери модификованом Богардусовом скалом етничке дистанце која тематизује спремност појединца да са припадницима различитих народа ступи у блиске контакте. Руди Супек је ову процедуру критиковао пре више од три деценије, а данас ретко ко од истраживача уважава и ту почетну критику, а камоли да крене даље... Истраживач мора да се запита да ли индекс етничке дистанце добро прогнозира понашање људи. Ако да, како то да уочи цивилизацијски катастрофалних ратова у деведесетим, истраживачи налазе слабо изражену етничку дистанцу.Све у свему, можда етничка дистанца добро прогнозира када је њен индекс висок, а лоше када је израженија блискост, а не дистанца. Можда је етничка дистанца тек једна од последица међунационалних сукоба који су се већ догодили... Итд.

Не могу да се отмем утиску да је процедура за испитивање етничке дистанце једна врста преварне радње у којој истраживач „присиљава” испитаника да на одређене феномене гледа кроз етнички визир. Као да вам набију кесу на главу са веома уским прорезом у висини очију кроз који ништа не видите осим танке светле линије, ако светла има, и онда вас питају: „Шта видите?”.

На крају, не знам да ли је истина, али прича се како је један истраживач нашао да 25,36 одсто испитаника мрзи Цигане, али да ти исти испитаници немају ништа против Рома. Ако је прича истинита, не могу рећи да га не мрзим!

социолог