Ових дана врућа зима, а температура испод нуле. Медији саопштавају: масовни штрајкови, талас штрајкова, радикализација штрајкова... Штрајкују они који немају, али и понеко ко има. Штрајкују они који су убеђени да су закинути, да добијају мање него што им припада. Са социолошког становишта значајно је да сада штрајкују и они који су апсолутно депривирани (закинути), иако је правило да овој „крајњој мери” приступају они који су релативно депривирани. Кад са протестима почну они који немају шта да изгубе, онда је враг однео шалу. Додајмо овоме податак из недавног Цесидовог истраживања: сваки дванаести испитаник тврди да нема довољно новца ни за храну, а међу онима који од школе највише имају основну – сваки пети!

Шта је са синдикатима који се по правилу баве организовањем радника? Утисак је да су синдикати више окренути међусобном трвењу, па и сукобима, него свом послу. При том, организација је све више, а чланова све мање. У синдикатима је сада око 29 одсто од укупног броја запослених (пре две године било је 33 одсто).

Неке капи из таласа штрајкова пале су у Крунску улицу, тамо где столује Демократска странка. Сада ћемо видети шта ће чланица Социјалистичке интернационале учинити. Видели смо већ одлуку по којој радници не смеју да штрајкују тамо где државу боли. Само је фалило да се пропише једно једино место одржавања свих српских штрајкова, тамо негде на ливади у Доњој Боголеђини.

Агонија синдиката је грех слабе државе, а агонија народа грех слабог друштва.

     * * *

Не може сваки успешни лопов да постане успешни капиталиста. Не зна се, још, да ли су наши лопови на нивоу светске историје капитализма јер ова потврђује да некима то полази за руком.

Не може ни сваки бивши социјалистички политичар да буде успешан капиталиста, иако неки то несумњиво постају. Док је социјализам био у хропцу, многи његови важни актери су, као оно кад је умирала „она Мадам” у филму Грк Зорба, черупали и крали – успешно понављали лекцију о првобитној акумулацији капитала...

Не тврдим да су капиталисти са лоповским и социјалистичким пореклом у већини, али несумњиво је реч о знатном броју. Ствар је у томе што ови бивши лопови чине већину међу онима који не испуњавају своје обавезе према радницима и држави. Капиталисти и лоповског и социјалистичког порекла постају нова врста лопова која пљачка раднике и државу тиме што не исплаћују радницима плате а држави порезе. Да ли је део наше транзиције, у ствари, транзиција у лоповски капитализам?

Ко је одговоран што капиталисти не испуњавају своје обавезе? Сви наши лопови-капиталисти су државни лопови. Држава им је, овако или онако, омогућила да се баве лоповским послом. Одговорна је, дакле, држава која је продала лоповима то што је продала а да није натерала лопове да се капиталистички понашају. – Наша држава је жирант наших капиталиста, и наш гарант за живот – да би преживели они који месецима не примају плату, да им се „састави стаж”, да људи оду у пензију... Стога све то и мора да плати држава, а чијим него нашим парама!

     * * *

Сви су наши, и лопови, и држава, и паре којима држава плаћа обавезе лопова-капиталиста – једино синдикати некако нису наши. Додуше, наша држава је ономад имала један синдикат – данас је то најстарије сироче – па онда наша друга држава други синдикат – данас то сироче једва преживљава и гледа да постане „социјални партнер” па да и он глуми „социјални дијалог”; а ту је и једно ванбрачно сироче, скоро пасторче, али независно. Држава има своје службенике а ови имају свој синдикат јер службеници из монопола нису хтели да се мешају са сиромашним радницима. Ту су и синдикални незадовољници, гладни једне нове синдикалне слоге, и ту реч ставише у назив свог синдиката... Рекло би се по именима синдиката да су они самостални, независни, слободни, сложни... а у ствари далеко су од свега тога! Треба се само присетити недавног физичког обрачуна у „Нитексу”.

Као да се пропадајућим синдикатима, неспособним да иду истим путем и у истом правцу, и међусобно посвађаним, радују њихови моћни непријатељи. Да ли ће пропаст синдиката бити на радост државе и капиталиста, не знам. Ако и буде радости, биће краткотрајна.

До сада су држава и капиталисти од радника и синдиката правили непријатеље. Држава, јер је свађала синдикате, хтела је слабог противника; капиталисти, јер нису хтели и неће синдикате. У ствари, и држави, и капиталистима и радницима нису потребни противници већ партнери. Потребни су им сарадници на заједничком послу управо у оној мери у којој у том послу имају заједнички интерес капиталисти и радници. Иначе, зна се, ко не плати на ћуприји, платиће на мосту!

социолог