Ова врућина и ова несносна влага као да појачавају све лоше у нама и око нас. Добро нас слабо додирује, а лоше се на топлоти шири као по законима физике. Из летње перспективе зима је много боља, барем док не дође и не стегне! Много је у свему овоме лакше онима који знају да су за све временске недаће – криви метеоролози!
Озбиљни истраживачи одбацују могућност утицаја климе на друштвене односе и на индивидуални социјалитет. Додуше имају проблема када треба објаснити извесне разлике између налаза истраживања вршених лети и оних током зиме, а у оквиру истог тренда. Како, на пример, објаснити нешто већу раширеност негативног расположења лети него зими, када нам је „логичније” да буде обратно. Некако испада да су људи лети осетљивији и као да се током летње жеге много шта разголити, а потреба за ослонцем као да јача уз раст несигурности.
Човек се ослања претежно на себе или претежно на друге; најгоре је кад ни на једној од тих страна не нађе ништа. Склонији је, барем у овој нашој култури, да одговорност тражи у другима, док у себи налази тек правдајућа објашњења. Пошто се против других мало може, човек се окреће против себе. Банална је чињеница да многи самозаборав траже у дроги и алкохолу. Ових дана видимо колико је оних који закључују да се једном живи по Гучи, на Бирфесту, на Егзиту... По броју самоубистава Србија је у европском врху. У периоду од 1991. до 2000. у Србији је самоубиство извршило 15.366 особа, а од 2001. до 2009. године, 12.525 људи.
Две су типичне ситуације кад не знамо ни шта да чинимо, ни где да се склонимо. Једном је то када се нађемо у великим друштвеним променама катастрофалних размера, а други пут када нам све око нас наличи на бару пуну жабокречине у којој се ништа не креће а свака промена као да има циљ да ништа не промени.
У обе ситуације јављају се две јаке потребе. Потреба за институционалним уточиштем која је у крајњој линији потреба за чопором – да се негде склонимо и да нас неко штити. И потреба за оријентацијом – да нас неко упути, да нам каже зашто је тако како јесте и шта да радимо.
Институционално уточиште и оквир интерпретације – од кључне су важности и у тешким временима и у мекој стварности. Ове две потребе су прилично јаке код знатне већине грађана. За већину је идеално кад се оне сретну у истој тачки – када, на пример, група која је уточиште истовремено даје и оквир интерпретације света и свега. Такви су били социјалистичка држава и њена идеологија, многима је таква била (српска) нација, многи су тако идеалну институцију тражили у цркви, у политичке странке верује сваки четврти међу нама...
Несигурни и обрвани неизвесношћу тешко проналазимо и препознајемо себе, како у смутним временима тако и у мекој стварности. Једном нас друштвени догађаји, чини се снагом природних катастрофа, мељу и атомизују, а други пут не видимо ништа чврсто ни око нас ни у нама и као да нема ничега зашта би се могли ухватити.
Налазимо се данас, у ствари, у процесу нестајања смутнога времена и настајања времена меке стварности. Ову цивилизацијску трансформацију посткомунистичког света (и не само њега) студирају велики мислиоци краја прошлог и почетка овог миленијума. О дискурсу Постања наспрам Јошуовог дискурса пише Кен Џуит, о друштву ризика Улрих Бек, о мекој стварности и флуидном животу Зигмунд Бауман...
Са урушавањем комунистичког света у нас су људи губили једно уточиште, а у истој равни друго им се одмах нудило – нација пре свега, религија и црква, идеологије и политичке партије... Нудио се и сазнајни оквир – нудиле се свеколике интерпретације, одговори на многа питања и упутства за понашање, осећај идентитета... И много тога је прихваћено.
Потом, пак, поново све почиње да се дестабилизује и поново се несигурност пење на свој престо. Многи осећају меко тло под ногама, све им је неодређено, лелујаво, хаотично... Одлика нашег времена, каже Зигмунд Бауман, јесте широко распрострањено (и болно мучно) осећање лелујавости и нестабилности свих ситуација, осећање половичности и привремености свих решења…
Показало се, банално казано, да се национализам „не маже на леба”, да се од Косова не живи, да религија не даје ништа материјално, да су политичке партије аутистичне и саможиве... У таквом стању ствари мека стварност као да је једва дочекана. Али, демитологизација тврдих института није донела одговоре већ нова питања.
Ова жега и оморина, поред много других и много значајнијих чинилаца, као да нас спречава да одговоре потражимо у себи самима и у сопственим могућностима. Но, тешко је окренути се себи када су фикције и испразни митови путеви којима се лакше иде. И као да нам није важно што ти путеви никуд не воде...

Социолог