У посткомунистичким земљама комунизам је велико оправдање за све; комунизам је оличење зла; он је пакао који све објашњава; нема те лоше ствари коју комунизам није узроковао. У вишепартијској Србији петовековно ропство под Турцима добило је супарника у полувековном робовању под комунистима. Тако су Турци и комунисти објашњење свих наших пораза и неуспеха – друштвених, државних, личних – од спора до секса!

Још две мантре заслужују пажњу, Косово и Европа.

Турци и комунисти су опште мантре, ретко ко се одупре пориву да их раби и злораби. Косово и Европа су мантре националиста и интернационалиста. Једни се моле под ореолом славне прошлости, а други под ореолом славне будућности.

Уз ове мантре, молитве, светиње не иде уговор с Богом примерено верницима, већ у нас обично иде удварање Богу или тек подмићивање Бога. Па ће тако власници Крагујевцаподићи ваљда највећи крст на Балкану. А што и да не, кад Београђани имају највећи православни храм на Балкану. Не знам шта чекају други, није их ваљда у ово време свеколике беде исцрпило дводеценијско подизање цркава. Сигуран сам да наши вишепартијци неће достићи Немањиће на плану црквеног градитељства, ма колико се трудили да дођу до индулгенција (опроштаја). Ма,не могу они досећи ни ону посвећеност с којом куповини индулгенција прилазе носиоци тешких златних крстова из затамњених џипова, ни ону узвишеност с којом тешко бреме крста носе, тачно изнад средишта свог разголићеног бића, првакиње нашег музичког идентитета. Изгледа да многи не разликују уговор с Богом од уговора са ђаволом!

Има латентног, а богами и јавног супротстављања у нашем мантрању. Видљиво је да робовање под комунистима потискује робовање под Турцима, док како рече министар Јеремић, Косово стоји боље од Европе и ако би нам неко понудио да бирамо, онда бисмоми тј. народ, изабрали Косово. Јесте то тако, ако бисмобирали поразе. Но, имам утисак, да је министар мислио на нешто друго. Ако би министар мислио, могао би да каже и Европа и Косово, бар је са том формулом његова странка добила изборе; после се говорило свашта.Не знам, када би мене питали о жељама, рекао бих и једно и друго и треће и још којешта. Али, не питају ме, а ни министра, ни оне који желе да буду питани о српском чланству у НАТО. Ми волимо да се питамо, а сви нас некако испитују; не знам зашто!

Е да смо узели оно што су нам јуче нудили… Сјајно је то ономад рекао онај видовити геније Душко Радовић – шта би ми, кад би; да ли бисмо, ако би; где ли бисмо били да смо били паметни... А хтели бисмода се мењамо, каже песник. Старо за ново, Ружно за лепо, Кратко за слатко, Мало за велико, Парче за цело, Два зла за једно добро ... ја ћу вама дати нешто покварено,а ви мени... И онда Радовић Душко дословно пише:

– Чекајте... Ако хоћете да се мењамо – могу вам дати ништа а ви мени поклоните нешто (...)

– Добро хоћете ли овако: Да ја вама дам ,,немам” и још нешто,а да ви мени дате „имам”.

– Не ја бих вама дао „нећу” за ,,хоћу”... Ако хоћете?

–Нећу.

Те наше мантре, те молитве, клетве, светиње, те речи чудесне моћи јављају се као шифре за разумевање и објашњење света и свега другог, као кључеви који отварају свака врата, као ознаке идентитета, као трава расковник... Те магијске формуле – Турци, комунисти, Косово, Европа – представљају квартет објашњења свега што је прошло и трасирања свега што ће доћи. Ваљало би, стога, да добро разумемо оно што је политички филозоф Ерик Вајл написао пре четири деценије о односу заједнице и њених светиња. Професор Вајл, приближно, каже: Модерно се друштво дефинише, као и сва друштва у историји, његовом светињом… Заједница је слободна да одлучи да радије нестане него да напусти своја убеђења… Може се догодити да нека заједница толико заостаје у развоју да нема ни најмање изгледа да опстане уколико не измени свој начин живљења, рада, борбе – свој начин мишљења… Нација која је спремна да ишчезне како не би изневерила свој начин живљења и свој историјски морал, може изазвати дивљење; међутим она не би могла да буде узор за владу која се брине за опстанак заједнице.

Ми смо народ који не разликује жеље од могућности, па зато чекамо и чекамо да нам се жеље остваре,а не радимо ништа да бисмоостварили оно што можемо. Јесте онај Милош Велики Обреновић све српске жеље стрпао у ковчег и дубоко га закопао, па сусе он и народ му бавили суровом реалношћу. Но, они каснији из Улице свих српских владара, коју нови моћници сведоше на оног распикућу Милана, нађоше ковчег и отворише српску верзију Пандорине кутије, а жеље покуљаше. Сада се давимо у жељама. Не само уочи избора када нам политичари обећавају нове жеље већ и између избора. Тако нам министар Јеремић рече да нам је једна жеља преча од друге. Ма чекаћемо и чекаћемо, да нам се обе и све остале, остваре. Ваљало би, у међувремену, да ловимо златне рибице, па да барем три жеље остваримо.