Ко је ових дана имао разлога да слави Први мај – празник рада? Незапослени који годинама траже прилику да раде, запослени који ових дана губе радно место, запослени који су у страху од губитка посла, они који су колико-толико сигурни да ће опстати... или, можда, они који и те како лепо живе од туђег рада; они и неколико генерација њихових потомака? А о власницима финансијског капитала не треба ни говорити! Ни о њиховој незабележеној похлепи, ни о њиховом грабежу бесрамних бонуса, како недавно рече нобеловац Пол Кругман у „Њујорк тајмсу”.

Сва је прилика да су тек протекли празник рада требало да славе власници капитала, а не власници радне снаге. Само су капиталисти заиста имали разлога за славље у овом времену глобалне кризе када опет рад губи битку са капиталом. Капиталистичка држава је на страни оних у чијем је власништву. Онај, пак, ко има сумње у то чија је ова „наша” држава, и чија је држава уопште у највећем делу света, најбоље ће се уверити ако погледа структуру мера које наша и све друге државе предузимају ради изласка из кризе.

Све у свему, ма колико то било апсурдно, реалније је да празнују они који су овако или онако и довели до ове велике кризе. Бахато и у сваком погледу неодговорно понашање власника капитала, ма колико ова тврдња изазивала мрштење неолиберала, још једном је награђено, па зар то није прилика за празновање и славље.

Најмање разлога за славље имају они чији је протекли први мај званични празник. Њима је, и ако задрже радно место, извесно да ће имати мање плате и да ће лошије живети. То ће бити тако, иако ће нас врли економисти убеђивати како 300 динара за оног који има плату или пензију од 12.000 динара – не значи ништа. Нарочито. За њих је нешто нарочито и страшно када онај који има милијарде изгуби 300 милиона.

У ово савремено доба нема ниједног првог маја који се може у толикој мери повезати са губитком радног места, као што то можемо с овим од пре неки дан. А изгубити радно место по правилу значи изгубити извор прихода, угрозити финансијско стање породице, повећати вероватноћу мање потрошње и уопште снижења квалитета живота, губити приступ друштвеним мрежама које се темеље на комуникацијама у контексту радног места, угрозити друштвени идентитет који се заснива на датом радном месту, а ту је и повећана вероватноћа за најразличитија психосоматска обољења. Сви ови чиниоци имају појачано дејство пропорционално тешкоћама долажења до новог радног места и са извесношћу промене радне улоге, односно професије. Истраживања показују да је за многе људе губитак радног места у условима друштвене кризе први и велики корак ка појави која се у социјалној науци назива социјална ексклузија.

„Највише убија”, каже наш саговорник, „несигуран посао. Почео сам да чекам да ме избаце!”. Живели смо у политичком систему у којем је држава била гарант сигурности радног места, а данас живимо у систему у којем држава не гарантује ни егзистенцијални минимум, а камоли радно место. Карактер сигурности радног места потпуно се изменио, од веома сигурног до готово апсолутно несигурног. Радници (ту подразумевамо, у овом контексту, све запослене и све незапослене који желе да се запосле) нису ову радикалну промену дочекали спремно нити су данас спремни. Прилагођеност радника на нови однос послодаваца према упосленицима прилично је ниска. Радници су препуштени сами себи. Капиталисти и држава то сматрају проблемом радника, а не и својим проблемом. То најочитије и поприма облик социјалног апсурда из угла цивилизације која се кобајаги легитимише хуманизмом, а држава у условима друштвене кризе стаје на страну власника капитала и, евентуално, потрошача скупе робе.

Глобална криза, реакција државе на ту кризу, реаговање политичких странака, ћутање цивилног друштва, разногласје фрагментираних синдиката, „индивидуализовани” и радикализовани раднички одговори на кризу... разоткривају симптоме сурове реалности нашег времена.

Симптоматично је што данас неколицина „наших” највећих новобогаташа финансира све „наше” главне политичке странке, и оне на власти и оне које би, можда, могле да дођу до власти. Паметно, благовремено, плански... „јер нас ништа не сме изненадити!”. Државу, у коју се и данас надају радници, на време су закупили или купили они којима је, ваљда, потребнија.

Симптоматична је социјалистичка провенијенција наших неолиберала („лепа сећања на увођење социјализма”) која им је породила идеју о присилном увођењу капитализма; па данас бивамо утеравани у капитализам, као што су наше сељаке своједобно утеравали у сељачке радне задруге... По чему се социјалистичка приватизација разликује од капиталистичке приватизације? Бивши ондашњи власници кажу – отимачина; радници, дојучерањи и данашњи формални власници, кажу – грабеж и отимачина!

Симптоматично је то што је ових дана више радника у штрајковима, па и у штрајковима глађу, него што их се окупило пре неки дан у првомајским протестима на улицама и трговима. Та чињеница сведочи о минимуму радничке солидарности и свејеврсном „радничком индивидуализму”... Сведочи, такође, и о карактеру цивилног друштва и његових организација; као да сви гледамо како је радничко питање пуштено низ воду, а ми седимо на обали, гледамо, плачемо и чекамо да нас захвати вода! Уосталом, зар не бејаше и ово: „На обали река вавилонских сјеђасмо и плакасмо сећајући се Сиона” (Псалми Давидови, 137, почетни стих).

социолог