Senka sumnje lebdi nad kapitalizmom od njegovog nastanka. Kao da se poslednjihmeseci u svetu i pojačava. Što je žešća kriza neoliberalizma to se sve prirodnije, doduše još uvek bojažljivo, probijaju gledanja da treba tražiti nekapitalističku alternativu. O tome kod nas pišu sociolozi, a ne pravnici i ekonomisti.

Skoro su u „Politici” Z.Vidojević i V.Vuletić otvorili pitanje alternative, a J. Bakić je jasno markirao „oligarhijsku prevaru” tj. čvrstu vezu domaćeg krupnog kapitala i politike. EU jeste u krizi, ali je njena nestabilnost još uvek neprogresivna. Zato što još nema svetla u tunelu, niti razvijene nove nekapitalističke vizije poželjnog društva.

Iako razni tehnolozi preporučuju kozmetičke popravke kapitalizma, niko ne predlaže temeljni remont sistema. Dvadeset prvi vekjoš nije stekao svog Marksa. Ako propadne evro, hoće li se urušiti kapitalizam? Još nema organizovanih grupa koje bi pogurale ovu promenu niti ima intelektualaca koji bi je osmislili.

Kapitalizam je za sada uspešno vakcinisan zato što je otpor rasut i decentriran. U neorganizovanom antikapitalizmu malo je neumreženih nezavisnih kritičara. Većina intelektualaca je umrežena i plaćena, a većina radništva strahuje od gubitka i najgoreg radnog mesta. Mediji su lojalni jer žive od sponzora. Sve se plaća, pa čak i kritika kapitalizma. Ima li neutilitarnih antikapitalističkih aktera? Ima.

Odavno je rečeno da grupne aktere promena treba tražiti samo među onima koji nemaju šta da izgube osim okova. To su nezaposleni, studenti i penzioneri, pre nego radnici koji strahuju od otkaza. Naravno da to nisu studenti Megatrend univerziteta nego Filozofskog fakulteta, nisu to privremeno uposleni kod novih kapitalista, niti nevladini intelektualci sa spiskova inostranih i domaćih sponzora. U periferijskom kapitalizmu važi pravilo: „Čiji hleb jedem, njegovu pesmu i pevam”. Zato što se regrutuju „pošteni plaćenici” zavisni od sponzora, domaća misao o društvu je postala tehnologija za usavršavanje postojećeg. Hegemoni merkantilni moral guši alternativni potencijal humanističke inteligencije.

Najgrlatiji žele samo da kapitalizam humanizuju. Ali to nije alternativa, kao što nije ni ono što traže ugrožene nacionalne grupe. One sanjaju o čistoj nacionalnoj, a ne o sigurnoj socijalnoj državi. Još su bezalternativniji popovi, prisutni na slavama tajkuna, a ne na štrajkovima. Ponajmanje se socijalna alternativa može očekivati od političkih partija jer gotovo sve imaju svoje kapitaliste mecene. A tek od vlasti ne treba ništa očekivati.

Ni mladi ne nose solidarnost u nadama jer odavno nema onih koji bi ih podučavali da kapitalizam nije sudbina. Nisu zaraženi alternativnim virusom jer je san o svom dućanu svuda potisnuo solidarnost. A postmoderna i nacionalizam su našu omladinu dodatno vakcinisali od alternative.

Privid o bezalternativnosti kapitalizma već 20 godina je realnost, ali ne i umnost. Kao da nam je potrebna laž o konačno dosegnutoj demokratiji da bi podneli istinu o oporoj realnosti u kojoj živimo. Jednoznačnoj poslekomunističkoj eshatologiji nužna je alternativa. Ona se lagano probija, iako retka trezvena osporavanja teze o definitivnom oslobođenju posle 1989. još stoje u senci vatrenog prihvatanja EU.

Bezalternativnost je u temelju apsurdna, ali je važno uporište fikcije o konačnom trijumfu kapitalizma. Misaona nosivost ove teze je krhka jer sužava horizont smisla. To je privid koji nameću vladajuće klase. ,,Misliti bezalternativnost” znači sasvim rđavo razumeti istoriju. U istoriji ništa nije konačno, a bezalternativnost je mirenje sa granicom, zabrana prekoračenja. To je rušilačko, a ne stvaralačko mišljenje jer dovodi u pitanje nadležnost uma. Ali nije neotklonjivo. Uslov izmene sveta je promena predstave o svetu, pisao je Marks. Tumačenje i menjanje sveta su nerazdvojivi. Zato ne treba pristajati uz hegemoni epohalni bezalternativni filozofskoistorijski udes, nego ga valja razarati. To je zahvat po sredini, udar u jezgro vladajuće ideologije. Ako hoćemo da menjamo sadašnjicu moramo menjati prošlost.

Nekapitalistički režimi iz 20. veka pripadaju nepovratno prošlosti, ali o antikapitalizmu još nije rečena poslednja reč. Iako još nisu osmišljene nove verzije nekapitalističkog življenja 21. veka, kriza neoliberalizma nedvosmisleno pokazuje da je bezalternativnost nametnuta fikcija. Gore rečeno ne pripada prevratničkom nego istorijskom mišljenju.