Ових дана хрватска влада је предложила Сабору да донесе закон о поништавању правних аката СФРЈ, ЈНА и Србије која се односе на протекли рат у Хрватској. Штите своје хероје од стигме злочинства. Из истог разлога Албанци на Косову брутално убијају сународнике који могу бити у Хагу сведоци албанских злочина. И у Србији прете тужиоцима надлежним за ратне злочине. Зашто свака нова оптужба за ратне злочине изнова провоцира рат сећања? Да ли проток времена ипак мења културу сећања у региону?

Не много, јер национализам не малаксава. И даље је у свим новим балканским државама активан: од интелектуалаца до навијача. Па, ипак, јављају се нове нијансе у сећању видљиве у разликама између сећања победника и сећања поражених из деведесетих: између Загреба и Приштине с једне и Београда с друге стране. На једној је страни непосустала и плански одржавана хрватска и албанска харизматизација ослобођења од Југославије и Србије, а на другој страни стоји благи српски дефетизам.

Док једни славе ослобођење и своје хероје, други критикују властите јастребове из деведесетих. Али не треба заборавити да многи данас одбацују Милошевића не зато што је водио рат, него зато што га није добио. Славећи домовински рат Ј. Косор поздравља Готовину, док српској влади поздрави властитим хашким осуђеницима нису неопходни. Није реч о различитим предизборним рачуницама него о приметним променама у култури сећања. О чему се ради?

Тријумф увек спутава критичко суочавање са властитом прошлошћу. Морализација сваког ослобођења другачије контекстуализује недела победника него што то чини пораз у ком се на болно искуство гледа критички. У Србији су бомбардовање, губитак територија и демонизација Срба у свету сазнајно ,,повољнији” контекст за преко потребну самосумњу. Овде одсуство победничке еуфорије не погодује правдању злочина властите нације.

У Хрватској, пак, ратни тријумф правда скоро све. Сваки поражени је лишен моралног кредита који осигурава победа. Али је зато победа слепа. У Хрватској су злочини из ,,Олује” тек колатерална штета легитимне одбране и славом овенчане победе, а не сецесије, док злочини Срба, који су вишеструки територијални губитници (остали су без Косова и Крајине), испадају последица изворне српске агресије, а не реактивног одговора угрожених Срба. Бар тако већина света, захваљујући моћним медијима, морализује победничку Туђманову и демонизује поражену Милошевићеву политику.

Премда је подршка окружења важна основа морализације властите политике, тријумф победе рађа самозадовољство које је контрапродуктивно код суочавања са прошлошћу. Зашто?
Зато што тријумф ствара жуту мрљу сећања, а победа гуши саморефлексију, без које нема суочавања с неславном прошлошћу. Призната жртва није кадра за самокритику. Ако је окружење признало Вуковар и Дубровник као нападнуте градове-жртве, како онда код Хрвата пробудити ону врсту самосвести да је све до фебруара 1992. Југославија, а не Хрватска, имала врховни суверенитет над овим градовима и да је њихов отпор ЈНА 1991. у ствари био нелегална сецесија, а не легално ослобађање? Тешко.

Није лако ослабити слепило које рађа признати тријумф, нити уочити да је ЈНА 1991. заправо тукла властите југословенске градове, који тада још увек нису били под врховним суверенитетом независне Републике Хрватске. Јер, ако се то призна, онда је мит о ослободилачком рату опасно угрожен причом о сецесионистичком отпору. Слично је и са Косовом данас. Ако се емфатично хрватско и албанско ослобођење замене појмом сецесије, одмах се мења нулта тачка и наративна структура организованог памћења. Југославија тада испада нормална, а њен распад неприродан. Наравно да тога нема зато што су велике силе признањем нових балканских држава спонтано претвориле сецесију од Југославије у ослобођење од Београда.

У Хрватској и на Косову национално ослобођење је недодирљиво и понајвише канонизовано.

Тамо су хероји неприкосновени. Данас у службеној Србији нема овог непродуктивног притиска ослободилаца. Није данас Србија смирена хришћанском утехом да трпљење води спасењу, нити је српска душа шира зато што је лишена тријумфа. Србија јесте кажњена, али је у сећању можда надмоћна. Реч је о реално различитим могућностима Загреба, Приштине и Београда за плодну самосумњу. Неговани тријумф је увек лош савезник код суочавања са прошлошћу.