У тренутку када се пише овај текст, још се не зна да ли ће се започета спирала насиља на северном Косову сасећи у самом корену или ће се наставити са несагледивим последицама. Имајући у виду ограничени приступ информацијама које долазе са Косова, свака анализа је ограничена и може бити како предмет тако и средство политичких злоупотреба. Међутим, опет се показало да ма колико тема Косова била ниско рангирана на листама дневнополитичких тема, она има потенцијал да све друге теме, попут европских интеграција, корупције или економије, стави у други план и да постане ушће свих политичких дебата. Иако се сматрало да Косово као тема представља испражњен емоционални резервоар, поред слика које долазе ових дана са Јариња или Брника све друго пада у воду.

Понављају се сцене из даље и ближе прошлости – балвани расути по путевима, рентахулигани који разбијају, пале и туку све и свакога што им падне под руку. Рачунајући на намере званичне Приштине, није искључено да ускоро опет можемо видети и сцене са тракторима са приколицама пуних избеглица за које се и даље надамо да их више никада нећемо видети. Превише страха се накупило код Срба на северу Косова, а за југ да и не причамо. Уколико смо ми који седимо безбедни у Београду или другим градовима уплашени када видимо шта се може десити, само се може претпоставити како се осећају они тамо. Страх долази од недостатка сигурности, тј. недостатка државе. Створен је безбедносни вакуум који не може попунити држава Србија, а Кфор и Еулекс не желе или не могу. Није толико ни битно објашњавати зашто КПС није прихватљив за Србе на Косову, али је непобитна чињеница да су људи уплашени за своју егзистенцију. У таквој ситуацији лако је било да се деси паљење административних прелаза од стране „млађаних патриота“ и биће још лакше да се то деси опет уколико нема јасне стратегије о томе ко ће тамо обезбеђивати мир.

Влада Хашима Тачија више није спремна да подржава договор о етничкој расподели послова у косовској полицији и изгледа да ни ЕУ ни САД више нису спремни нити желе да их притискају да на то пристану. После сукоба и првих жртава та спремност ће бити и мања. Зато се и поред признања за личну храброст Борку Стефановићу и Горану Богдановићу за све што раде на Косову, мора рећи да то за људе доле неће бити довољно. Они ће желети да виде како држава Србија намерава да подупре своја обећања о њиховој сигурности.

Нажалост, мора се рећи да је Европска унија потпуно заказала и за то нема никаквих оправдања. Еулекс је опет био необавештен, иако је речено да не оправдава једностране потезе. У ствари, то је био један од основних принципа дијалога вођених под Робертом Купером, да ниједна страна неће предузимати самосталне потезе. Наши „стратешки партнери“ из Француске су већ оправдали потезе Приштине говорећи да на то имају право, чиме су у ствари демантовали изјаве челника Европске уније. Знам да ЕУ није била сложнија ни у много финансијски срећнијим временима, али ово је стварно већ превише и трагикомично. А све ово се дешава само недељу дана после последњег изручења оптужених за ратне злочине Хашком трибуналу.

Србији није остављено пуно простора да маневрише; може да се нада да ће неко из међународне заједнице заврнути уши Тачију, али би се то до сада већ десило да је то могућа опција. Друга могућност је да се препусти царина Приштини и да се тако политички померимо са линије коју смо сами зацртали, тј. да будемо поражени. Ништа не гарантује да ће се сутра исто то десити са комплетним КПС-ом и са судством на северу Косова. Онда ништа неће бити од тога да Србија организује попис у октобру, или од српских избора на северу следеће године. До виђења. Трећа опција која је још увек табу јесте да се интервенише на северу. Ствари још нису толико далеко догурале, али се ни по коју цену не сме дозволити да се понови 17. март 2004. године, а камоли нешто горе од тога.

Није у питању то да би тако нешто заувек угрозило европску перспективу. Напротив, избегавање одговорности у најтежем тренутку заувек би искомпромитовало европску идеју у Србији као нешто непријатељско. Чињеница је да је, шта год неко мислио о њој, политика Србије према Косову била „мост“ ка прихватању европских интеграција у целокупном друштву. Србија треба да иде ка ЕУ, али то није ствар избора за мистера или мис Брисела у Београду. Мора се показати озбиљност која ће се огледати у томе да сваки наш одбијени захтев има своју јасну стратегију – шта после.

Иначе ћемо опет гледати филм где су балвани увод, а приколице епилог.