Гасни хладни рат

Политика и посао (бизнис) нису добри партнери, каже теорија, али у животу никако не могу једно без другог. Посебно када је циљ да се обезбеди јак темељ за политичку власт или направи озбиљна пословна империја.

Излети у политичко или економско „двориште“ изазивају велику пажњу јавности нарочито они на највишем нивоу или у најосетљивијем економском простору. Један од таквих сектора сигурно је гас.

Приче о руском гасу последњих година изузетно су интересантне јер носе највећу специфичну тежину – и економску и политичку – посебно када се чују тешке речи. Управо то догодило се у „разговору“, преко страница штампе, бившег немачког министра иностраних послова Јозефа Јошке Фишера и руског „Гаспрома“.

У ауторском тексту објављеном у немачком издању угледног економског дневника „Фајненшел тајмса“ Јошка Фишер се напросто обрушио на руску спољну политику оптужујући Москву да уз помоћ свог гасног богатства ради на ревидирању стања у Европи насталом после пада Берлинског зида. Није, наравно, први пут да се неко на Западу јавно забрине због руске енергетске офанзиве на Стари континент. Све такве примедбе и критике углавном су или упозорење како Русија (Путин) покушава да стегне Европу у гасна „клешта“ или жалопојке како европски политичари не увиђају опасност која, кроз гасоводе, стиже с Истока.

Јошка Фишер мало је одступио од овог стереотипа. Уводећи читаоце у своју причу Фишер тврди да је Русија данас још једино јака у енергетици, да су „њено становништво и економски потенцијали исувише мали да би играли важну улогу у настајању новог поретка“.

Бивши шеф немачке дипломатије, затим, истиче да је Русија неискрена када говори о свом отварању према Западу јер, истовремено, покушава да преиначи постсовјетски поредак у Европи. И да, због тога, Запад (Европа) с неповерењем гледа на Русију.

„Примарни циљ руске гасне политике није економски већ политички, односно ревизија постсовјетског поретка у Европи“, пише Фишер.

Бивши немачки министар, затим, убацује у „игру“ оцену како Русија користи изградњу нових гасовода – „Северни” и „Јужни ток” – да би појачала притисак и на неке суседне државе као што су Белорусија, Украјина, Азербејџан и Туркменистан али и истовремено поткопава изградњу гасовода „Набуко” над којим не би имала никакву контролу.

„Када ови циљеви буду остварени а „Набуко” изграђен план за гасовод Јужни ток биће напуштен јер ионако нема економског смисла“, пророчки закључује Јошка Фишер.

Бивши немачки шеф дипломатије – иначе несвршени средњошколац, улични насилник из Франкфурта и политичар који је из све снаге заговарао бомбардовање СРЈ 1999. године  – није, наравно, ауторитет у рангу једног Збигњева Бжежинског или Вацлава Хавела али његово писање није прошло незапажено. Већ после три дана Фишер је добио одговор из Москве, али не из Кремља већ из главног штаба руског енергетског концерна „Гаспрома“. Александар Милер, први човек концерна, такође у тексту у „Фајненшел тајмсу“, одбацио је све Фишерове оптужбе о постојању скривених намера Русије да искористи гас као оружје у освајању Европе. Милер је, истовремено упозорио бившег лидера немачких Зелених да барата речником из доба хладног рата и шири тадашње блоковске предрасуде.

„Такве приче садрже аргументе који су коришћени у већ давно превазиђеном времену хладног рата и немају никакве везе с реалношћу и истином“, написао је у одговору Фишеру Александар Милер. „Још је важније да такве приче сигурно не доприносе развоју односа Русије и Европе...“

Први човек „Гаспрома“ поновио је затим тезу да гасоводи Јужни ток и Набуко нису конкуренцију, да су оба потребна и Русији и Европи. Подсетио је, на крају Фишера да би он, као бивши екологиста, трабало да буде задовољан што ће изградња нових гасовода знатно смањити употребу „прљаве“ енергије а тиме и емисије штетних гасова.

Милер у одговору једино није споменуо да је „зелени“ Јошка Фишер у међувремену постао лобиста гасног пројекта Набуко. Бучно најављиван као једина истинска гаранција за независност Европе од руског гаса „Набуко” је у међувремену улетео у ћорсокак па Фишер сада мора да пише коментаре по новинама како би колико-толико оправдао добијени новац.

Занимљиво је, иначе, подсетити да Јошка Фишер није једини немачки политичар који је непосредно после силаска с власти кренуо у „лов“ на добру зараду. Учинио је то и бивши канцелар, социјалдемократа Герхард Шредер који се ангажовао на другом пројекту – изградњи гасовода „Северни ток“. И овде се показало да је Шредер способнији од свог бившег шефа дипломатије, изградња „Северног тока“ одмиче док је „Набуко” још само на папиру. Таква ситуација је, уосталом била и у време док су заједнички седели за кормилом власти: Шредер је тада сликовито говорио како је он „добар кувар, а Фишер само келнер“.

А о руском гасу и гасоводу не говори се само тамо већ и овде. Повод је била посета председника Србије Бориса Тадића Бугарској и његови разговори с тамошњим премијером Бојком Борисовим о гасоводу „Јужни ток“.

Учинило се у првом тренутку да је Тадићева посета Бугарској изазвала веће медијско интересовање у Русији него у Србији. Такав утисак створио је руски лист „Комерсант“ који је у тексту с насловом „Јужни ток, заобилазећи Гаспром“ сугерисао да су се Тадић и Борисов договорили да „Јужни ток“ из Бугарске уђе у Србију код Димитровграда иако се „Гаспром“ томе противи и жели да траса гасовода иде северније и пређе српско-бугарску границу код Зајечара.

Руски дневник тврди да је Београд од почетка био за варијанту Димитровград али да никако није успевао да за ово решење добије зелено светло од „Гаспрома“. Због тога се Србија, закључује „Комерсант“ окренула Софији покушавајући да од бугарске владе добије подршку за свој план.

Такав сценарио био је, пише „Комерсант“, сасвим очекиван. Премијер Бојко Борисов и његова влада годину дана су држали „замрзнуте“ руске енергетске пројекте у Бугарској и тек недавно две стране су обновиле преговоре о реализацији раније потписаних уговора међу којима је и гасовод „Јужни ток“. Бугарски медији извештавају да је ово „одмрзавање“ Борисов добро наплатио, да ће приход Бугарске од „Јужног тока“ бити два или три пута већи од првобитног плана.

Чињеницу да Бугарска заиста има јаке адуте у послу с „Гаспромом“, закључио је „Комерсант“, покушава сада да искористи Србија и избори се за трасу гасовода који је по њеном укусу.

Председник Тадић није крио да је с бугарским премијером разговарао о „Јужном току“ а и новинарима је поновио како би варијанта да гасовод уђе код Димитровграда била повољнија за нашу земљу јер би „о једном трошку могла да се изврши гасификација веће територије Србије“ али и да ће коначна одлука бити донета у договору с Бугарском и „Гаспромом“.

Све то није се, међутим, допало Српској напредној странци која је затражила да се председник Србије извини „Гаспрому“ због изјава везаних за гасовод „Јужни ток“.

„Тадић је нарушио углед Србије јер је са бугарским председником покушао да мења руту гасовода“, рекла је на конференцији за новинаре функционерка СНС Зорана Михајловић-Милановић образлажући разлоге због којих би председник требало да се извини.

У домаћем политичком животу има заиста свачега: најгрубљих обрачуна, подметања, вређања али се баш не памти случај да је једна странка, као сада народњаци, тражила да се председник државе извини. И то страној компанији.

Утисак је, ипак, да је више реч о неуспелој, на брзину смишљеној летњој провокацији Српске напредне странке, него озбиљном политичком захтеву. Да је тако потврђује један нетачан детаљ: Тадић у Варни није разговарао с председником већ премијером Бугарске.