Мито или српски мастеркард

Новац који буде послат људима свети је новац. Да се нико није усудио да дира тај новац

Руски патријарх Кирил

Док Русија „гори“ и гуши се у диму,поглавар Руске православне цркве је, поред молитве за спас, послао народу и верницима и ове упозоравајуће речи. У жељи да спречи сваку корумпирану руку која би пожелела да најављену државну помоћ ојађеним погорелцима – обећање премијера Владимира Путина – стави у свој џеп.

Корупција, криминална је „болест“ савременог света и никако није обележје само данашње Русије. Али: велика држава па велика и корупција.

Ниједна држава на планети није,међутим, заштићена од ове пошасти. Наука, уосталом, тврди да је корупција (лат.corruptio:поквареност, изопаченост, поткупљивање, подмићивање) стара колико и држава и од постанка стално је прати.

Историја каже да је у Европи добила системски карактер у 18. веку највише захваљујући Пруској. Фридрих Други (Фридрих Велики, стари Фриц), пруски краљ,масовно је подмићивао министре на двору аустроугарске царице Марије Терезије која је, да би се некако заштитила, и сама подмићивала те исте министре. И не само то, на пруском двору постојао је систем који је дозвољавао службеницима да се баве и додатним пословима што је корупцији омогућило приступ власти.

Од тада корупција и њен нераздвојни пратилац – мито – успешно су преживљавали све промене и изазове времена. Чак и више од тога, корупција се развијала тако да је данас заиста планетарни проблем. Такав закључак најбоље потврђује чињеница да су Уједињене нације 31. октобра 2003. године усвојиле Конвенцију против корупције (UNCAC). У овом документу Светскеорганизације каже се да је корупција међународни проблем јер представља претњу „за стабилност и безбедност друштва, подривајући институције и вредности демократије. Етичке вредности и правду, те угрожавајући одрживи развој и владавину прва“.

Поменута конвенција ступила је на снагу 14. децембра 2005. и досад је ратификовало више од 140 држава.

Све приче о корупцији у свету једноставно је немогуће испричати али постоје заиста прави „бисери“ који заслужују да се макар овлаш спомену.

Незванични светски вицешампион у корупцији – шампион је Сомалија – јестеАвганистан. У земљи коју већ деценијама потресају ратови – и данас се жестоко пуца –чак 59 одсто грађана сматра да је корупција највећи проблем у држави, показује репрезентативна студија УН. Корупција је испред бриге због лоше безбедности и изузетно високе стопе незапослености.

Лане је у Авганистану око 2,5 милијардедолара исплаћено као мито што је четвртина друштвеног производа. Сваки други Авганистанац прошле је године неког подмитио – просечно исплаћени мито износио је 158 долара. Велика сума у земљи у којој годишњи приход по становникуизноси 425 долара.

Знају се и цене за поједине „услуге“. Пролаз на аеродрому без контроле: 20 долара, возачка дозвола за дан и без полагања: 180 долара. Ослобађање из затвора – са оригиналним потписом судије и свим потребним печатима – 60.000долара.

У Кини изазови убрзаног развоја најплодније су тло за бујање корупције. Кинеске власти су ригорозне у обрачуну с овом „болешћу“ али не помажу много ни драконске казне ни резолуције ЦК КП Кине: корупција не узмиче.

Од ове „болести“ нико није пелцован: недавно је и најбогатији Кинез, Хуанг Гуангју, сео на оптуженичку клупу због сумње да је давао мито. Према подацима из 2008. године његово богатство било је процењено на 6,3 милијарде долара тако да је имао одакле да одвоји неку сумицу и „подмаже“ тамо где посао зашкрипи.

У Африци ниједна држава није „оперисана“ од корупције али неке од њих су заиста светска чуда. Кенија, на пример, добила је међународну помоћ за развој „тешку“ неколико милијарди долара али је највећи део новца завршио у приватним џеповима.

Ништа се у Кенији не мења ни после доласка на власт неког новог председника. Тако је било 2003. када је устоличен Мваи Кибаки који је, између осталог, најавио обрачун с корупцијом. Ово обећање држало је Кибакија само неколико месеци, главни државни „генерал“ у борби против корупције морао је, на крају, да бежи из Кеније и тако спасе главу. Судбина Џона Гитонгоа обрађена је у књизи инспиративног наслова „Сада смо ми на реду“ (аутор је британска новинарка Микела Ронг) која би могла да буде интересантно штиво и у Србији посебно за оне који не би волели да се „кају што нису узели када су могли...“

Индију, велику и многољудну земљу, мучи огромна корупција која је готово постала начин живота. Огорчен што се у његовој отаџбини више не може нормално живети без мита и корупције Виџај Ананд, професор физике на Универзитету Мериленд у САД, дошао је на оригиналну идеју како да се обичан, мали човек супротстави овом криминалу. Смислио је да штампа новчанице потпуно идентичне онима у оптицају,али специфичне по томе што је њихова вредност 0,00 рупија.

У индијској метрополи Ченаи (бивши Мадрас) професор Ананд штампао је 25.000безвредних новчаница које је поделио грађанима. Прва искуства била су фантастична: Индијом су почеле да се шире приче како „подмазивање“ корумпираних власти безвредним новчаницама даје одличне резултате јер посрамљени службеници одмах су спремни да свој посао обаве онако како и треба – џабе. Данас је у промету већ милион ових антикорупцијских новчаница.

Сличних примера има у целом свету. Оптужбе против корумпираних политичара, државних службеника, лекара, професора, полицајаца, судија ... чују се на свим континентима. А борба против корупције даје тек спорадичне резултате.

Изузетак нису ни овај брдовити Балкан ни земља Србија. Када је реч о корупција иронични закључак могао би да гласи: нема разлога да се постидимо пред светом, у том „послу“ смо и вешти и успешни.

Према рангирању које је прошле године направила организација Транспаренси интернешенел Србија се по индексу перцепције корупције, у региону, поново нашла при самом дну, на 83. месту и оценом 3,5. Да не буде заблуде: највиша могућа оцена је 10. Иза Србије је – од држава насталих на простору бивше СФРЈ – БиХ, на 99. месту. С тим што треба нагласити да је БиХ истовремено најкорумпиранија држава у Европи.

Нови списак Транспаренси интернешенел објавиће у октобру али не треба бити баба врачара да би се претпоставило како ће Србија проћи у новом оцењивању.

Научници, истраживачи, политичари објавили су безброј књига, тумачења и објашњења којима покушавају да објасне постојећу џиновску корупцију. Углавном се сви слажу око два основна разлога: лоше наслеђе из доба комунизма и велико сиромаштво.

Обичном човеку ни најпаметније дефиниције узрока корупције нису од велике помоћи. Он ће пре, вођен логиком да „риба од главе смрди“, сам закључити у ком грму лежи зец. И не интересују га претерано: закони, допуне закона, уредбе, агенције и савети за борбу против корупције, посланичка препуцавања у парламенту, статистички подаци о откривеној корупцији... Њему је довољан осећај да је Србија преплављена корупцијом што је и закључак истраживања агенције Медијум Галуп које је показало да 90 одсто испитаних управо тако мисли.

И у најтежој ситуацији, ипак, има простора и за шалу, па чак и ону горку и на свој рачун. Тако на Интернет сајту Вукајлија могу да се нађу веома симпатична и инспиративна размишљања о корупцији и миту. Једна од понуђених дефиниција корупције каже: „Врло тешко доказива појава. Један је срећан што је платио па је тиме омогућио нешто себи, други је срећан што је узео паре. Значи, имамо две задовољне стране“. Омиљена песма им је „Мито, бекријо“, посебно почетак друге строфе која почиње речима „Обећ`о си мито ...“.

А за оне који више воле модернији израз дефиниција корупције каже: то је српски мастеркард.