Основ­на осо­би­на срп­ске по­ли­тич­ке сце­не је то­тал­на без­и­деј­ност. Прак­тич­но све прин­ци­пи­јел­не раз­ли­ке ко­је је мо­гу­ће при­ме­ти­ти се сво­де на те­ме Ко­со­ва, Европ­ске уни­је и ши­ре схва­ће­не спољ­не по­ли­ти­ке. А кад су у пи­та­њу ДС и СНС чак и те те­ме оста­вља­ју гла­са­ча у не­до­у­ми­ци да ли, на прин­ци­пи­јел­ном или так­тич­ком пла­ну, из­ме­ђу њих по­сто­ји не­ка раз­ли­ка. То је до­бро у ме­ри у ко­јој ре­флек­ту­је по­ли­тич­ки кон­сен­зус, али ло­ше у ме­ри у ко­јој је по­сле­ди­ца све­оп­штег ци­ни­зма и кла­нов­ског при­сту­па сва­ком по­ли­тич­ком до­га­ђа­ју.

Тре­нут­но ак­ту­ел­на афе­ра по­кре­ну­та тек­стом цр­но­гор­ског пи­сца и функ­ци­о­не­ра је при­мер то­га. Као што је у еми­си­ји ,,Ути­сак не­де­ље” при­ме­ти­ла Љи­ља­на Смај­ло­вић, та­ко­зва­набор­ба за сло­бо­ду ми­шље­ња се у овом (као уоста­лом и у мно­гим прет­ход­ним слу­ча­је­ви­ма) сво­ди на од­бра­ну исто­ми­шље­ни­ка и са­ве­зни­ка. Јав­ност у осно­ви ко­рект­но пер­ци­пи­ра да они ко­ји на­вод­но бра­не сло­бо­ду го­во­ра цр­но­гор­ског пи­сца у осно­ви по­др­жа­ва­ју, ако не мо­жда ње­гов став о по­жељ­но­сти ци­ви­ли­за­циј­ских по­ма­ка пу­тем уби­лач­ких ре­а­ли­за­ци­ја кла­сне све­сти, он­да сва­ка­ко ње­го­ве ши­ре схва­ће­не ста­во­ве о Ср­би­ји, РС, Цр­ног Го­ри и за­јед­нич­кој про­шло­сти. На­жа­лост, као у при­чи о де­ча­ку ко­ји је ви­као вук, са­мо по­те­за­ње јед­ног ва­жног прин­ци­па (сло­бо­де го­во­ра) у си­ту­а­ци­ји у ко­јој је и сред­њо­школ­цу ја­сно да је он пот­пу­но не­при­мен­љив, про­ду­бљу­је ци­ни­зам ко­ји је иона­ко на­ши­ро­ко при­су­тан пре­ма сва­кој мр­ви прин­ци­пи­јел­не ди­ску­си­је.

Раз­о­ча­ра­ва,та­ко­ђе,и по­ма­ло кр­во­ло­чан елан са ко­јим се јав­ност око­ми­ла на управ­ни­ка На­род­не би­бли­о­те­ке. Тач­но је да би он слич­но про­шао и у ве­ћи­ни за­пад­них зе­ма­ља и тач­но је да је он, за­хва­љу­ју­ћи по­гре­шној про­це­ни, са­мо из­гу­био оно што је у не­ким дру­гим окол­но­сти­ма на не баш то­ли­ко раз­ли­чит на­чин сте­као. При то­ме, це­лом слу­ча­ју ни­ма­ло не по­ма­же сам го­спо­дин Угри­чић. Сти­че се ути­сак да он има по­ма­ло не­ре­ал­но ви­ђе­ње се­бе бу­ду­ћи да се пред­ста­вља као нај­про­го­ње­ни­ји ин­те­лек­ту­а­лац у Ср­би­ји у по­след­њој де­це­ни­ји а сво­је члан­ство у ме­ђу­на­род­ним те­ли­ма ви­ди ис­кљу­чи­во као сво­ју лич­ну за­слу­гу а не као ре­зул­тат функ­ци­је на ко­ју је био по­ста­вљен. Има­ју­ћи у ви­ду да је он ра­ни­је да­вао при­лич­но екс­пло­зив­не и сва­ка­ко не­по­пу­лар­не из­ја­ве, де­лу­је да се он пре пре­ра­чу­нао у по­гле­ду сво­је не­до­дир­љи­во­сти не­го што је, на пра­гу ше­сте де­це­ни­је, искре­но из­не­на­ђен да по­ли­тич­ке из­ја­ве има­ју по­ли­тич­ке по­сле­ди­це.

Све­јед­но, обес­хра­бру­је чи­ње­ни­ца да и у Ср­би­ји по­чи­ње да се при­ма кул­ту­ра пер­ма­нент­не ин­диг­на­ци­је у ко­јој су сви стал­но не­чим увре­ђе­ни и стал­но се не­ко због не­че­га из­ви­ња­ва. Мо­жда би­смо,ипак,мо­гли да се за­пи­та­мо да ли по­ред свих до­брих ства­ри на За­па­ду тре­ба да се угле­да­мо на прин­цип ме­диј­ског ло­ва на ве­шти­це и про­сти­ту­и­са­ње ле­ги­тим­них вред­но­сти (сло­бо­да го­во­ра, бор­ба про­тив те­ро­ри­зма…) у крат­ко­роч­но-по­ли­тич­ке свр­хе. На тај на­чин, иде­је ко­је су не­кад не­што зна­чи­ле и мо­гле да бу­ду мо­тив или фак­тор у од­лу­чи­ва­њу се пра­зне од сва­ког зна­че­ња. А не­пре­кид­на де­вал­ва­ци­ја сва­ког на­че­ла нас на кра­ју во­ди у ста­ње где су лич­но­сти све а вред­но­сти ни­шта.

Нај­дра­стич­ни­ји при­мер то­га је ве­ро­ват­но да­на­шњиСНС чи­ји се ли­де­ри чак ни не пре­тва­ра­ју да сто­је иза би­ло ка­кве по­ли­тич­ке иде­је. Чи­ње­ни­ца да је осно­ва њи­хо­ве по­ли­тич­ке кам­па­ње бор­ба про­тив ко­руп­ци­је то нај­бо­ље илу­стру­је, јер се це­ла иде­ја зна­ча­ја ко­руп­ци­је сво­ди на те­зу да ће се нај­ве­ћи број дру­штве­них про­бле­ма ре­ши­ти ка­да се не­мо­рал­ни љу­ди (ло­по­ви) тре­нут­но на вла­сти за­ме­не бо­љим и по­ште­ни­јим. Та­кав на­и­ван став је при­ме­ре­ни­ји по­ли­тич­ким по­ле­тар­ци­ма из по­кре­та ,,Оку­пи­рај” не­го јед­ним од нај­и­ску­сни­јих по­ли­ти­ча­ра на срп­ској сце­ни.

ИЗо­ран Ђин­ђић, ко­ји је био ве­ро­ват­но нај­ин­те­ли­гент­ни­ји ме­ђу до­ма­ћим по­ли­ти­ча­ри­ма па још имао и док­то­рат из по­ли­тич­ке фи­ло­зо­фи­је, у су­шти­ни пре све­га про­да­вао је се­бе као ли­де­ра и ме­на­џе­ра, а не би­ло ка­кав кон­кре­тан скуп по­ли­тич­ких иде­ја. Ње­го­ва по­ли­тич­ка фи­ло­зо­фи­ја, за­бе­ле­же­на у ње­го­вим те­о­риј­ским го­во­ри­ма, јед­на је па­па­зја­ни­ја иде­ја и у су­шти­ни не­у­по­тре­бљи­ва каоин­спи­ра­ци­ја за не­ке бу­ду­ће след­бе­ни­ке.

По­ли­ти­ка је ком­би­на­ци­ја љу­ди и иде­ја. Ни­ка­ко, а на­ро­чи­то не из пер­спек­ти­ве сва­ко­днев­ног по­ли­тич­ког жи­во­та, ни­је по­жељ­но жи­ве­ти у све­ту ко­ји се са­сто­ји ис­кљу­чи­во из те­о­риј­ских ап­страк­ци­ја. Али не тре­ба,ипак,ићи ни у дру­гу па ма­кар и бо­љу крај­ност. По­ли­тич­ке иде­је има­ју сво­је по­сле­ди­це ко­је се­жу да­ље од искре­но­сти, сна­ла­жљи­во­сти и про­му­ћур­но­сти кон­крет­ног по­ли­ти­ча­ра или ње­го­ве спо­соб­но­сти да пра­ви ком­про­ми­се. Шта­ви­ше, и нај­праг­ма­тич­ни­ји по­ли­ти­чар че­сто опе­ри­ше на ба­зи не­ка­квих иде­ја, са­мо што оне ни­су до кра­ја ар­ти­ку­ли­са­не, још ма­ње про­ве­ре­не или из­ло­же­не су­ду јав­но­сти. Што се ви­ше и оно ма­ло иде­ја ко­је су ко­ли­ко-то­ли­ко ухва­ти­ле ко­рен у по­ли­тич­ком жи­во­ту бу­ду зло­у­по­тре­бља­ва­ле, то су ма­ње шан­се да се то про­ме­ни.