Правда за Мићу Јовановића

Није још јасно како ће изгледати просвета у Србији пошто је највећи приватни универзитет „Мегатренд” напустио вероватно једини ректор на свету којег сви – медији, политичари, шефови катедре, таксисти и певачице – зову по надимку. Дакле, куда иде српска просвете без ректора без Миће?

Академска заједница се још није опоравила од изненадног одласка Наташе Беквалац, којој је уз помоћ ректора Миће мало недостајало да постане Марија Кири српске естраде, али је напустила универзитетски живот као што је и ушла – без озбиљног разлога.

Тако је једна научна каријера сасечена на почетку, иако је на „Мегатренду” стигла далеко. Ректор Мића је наставио да помера границе српске науке, све док неко није посумњао у веродостојност доктората министра полиције Небојше Стефановића.

Онда се некако, у ваздуху, осетило да Мића више нема политичку заштиту, да Небојша можда има бољу заштиту или да се од афере о плагијатима може направити неки виртуелни мост изнад непостојећих економских помака и неминовних социјалних резова. И Србија је постала узорно демократско друштво у ком се свака афера расветљава до краја.

Неки уредници су храбро заборавили стратешка партнерства с „Мегатрендом”, разни политички лидери су у подрум вратили дипломе или фотографије са забава које је приређивао Миша де Божиноф или Рон Кирк или њихов друг Мића, у зависности од тога какве су манекенке те инкриминисане вечери биле у њиховом окружењу.

На ректору Мићи су почеле тактичке вежбе грађанске храбрости, а његов лик и дело постали су нека врста баласта који се мора избацити како би наш ваздушни балон могао да настави безбедно разгледање панораме Србије.

На ту живописну појаву, која има фризуру као Халкидики (парафраза Александра Тијанића) а биографију разуђену попут Полинезијских острва, ваљало би пребацити све наше срамоте и тако уклонити непријатног сведока који није био само симбол у слому српског друштва.

Као детаљ за одличну комедију звучи и анегдота које су сетили неки храбри професори и декани државног универзитета да је несташни Мића као студент умео да глуми слепог човека, док се од других извора могло сазнати да му је партнер у извођењу тог скеча био други високоуважени професор који је имао занимљив обичај да се на сваком испиту појави у црнини и објасни да су му умрли отац или мајка.

Мића Јовановић данас делује као лака мета, на чије име тј надимак можете да прилепите све инвективе овог света и да им сви поверују, али ваљало би се запитати када се то догодио јавни протест, забринутих интелектуалаца, слободних новинара, универзитетских професора јер је у влади Мирка Цветковића министар просвете Жарко Обрадовић одлучио да не прима плату у влади, него на „Мегатренду”.

Је ли тај „смешни универзитет” исти онај на коме су Борис Тадић и Ивица Дачић одлучили да држе предавање, док за државни универзитет нису имали времена.

У једној телевизијској дебати, одржаној неколико дана пре мартовских избора, у делу који се тицао програма партија за образовање, лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић констатовао је да сви добро знају ко је Мића Јовановић, али је затим оставио без текста лидере у студију када их је упитао како се зове ректор Београдског универзитета.

Десетак секунди су ћутали тадашњи премијер Ивица Дачић, бивши председник Србије Борис Тадић, лидер ДС-а Драган Ђилас да би Тадић био близу одговора јер се сетио да је реч о човеку из оне докторске породице, који је био на Медицинском факултету, али имена није могао да се сети док му Јовановић није саопштио.

Ах, да Бумбаширевић. Како су то сви лидери знали жовијалног ректора великог приватног универзитета по надимку, а ректора државног универзитета нису знали ни по имену, ни по презимену?

Шта би требало да се догоди да се премијер или председник обавесте како се зове челник једне од највећих, ако не и највеће, националних институција.

Читава афера „Мегатренд” завршила се уз мало смеха и много срамоте, али сада се заборавља да су се на том универзитету догађала и сасвим оригинална предавања. Бивши председник Борис Тадић одржао је предавање које, чак и да је жарко желео, није имао од кога да плагира.

Али, када је пред цветом „Мегатренда” изнео оцену да би долазећа светска криза могла бити наша шанса, читава галерија циника није могла да му то заборави јер су наводно у то време озбиљни светски лидери, од Обаме до Ангеле Меркел, већ увелико размишљали како да сачувају националне економије.

Али када се погледа пажљивије то чувено предавање пред кремом „Мегатренда”, могло би да се закључи да је Тадић ипак био у праву јер је криза била велика шанса за све присутне у сали. Ван сале су ту кризу већ доживели нешто другачије.

На крају те романсе измећу државе и „Мегатренда”, тадашњи премијер Ивица Дачић је био још оригиналнији, када је у сали препуној студената одржао предавање поводом великој јубилеја, 166 године од Марксовог „Манифеста”.

За разлику од историјског Тадићево предавања, када су присутни у сали заиста веровали да је криза њихова шанса, код Дачића је ситуација била сасвим обрнута. У Маркса нико у сали није веровао.

Да не верује, Мића је доказао када је направио факултет за децу с вишком капитала и мањком стрпљења, а челници СПС-а су већ раније доказали лимузинама које возе и сатовима које носе.

Мића је наставио да се прилагођава новим политичким трендовима, постао је ментор Небојши Стефановићу за тезу о управљању Београдом још док његови социјалисти нису преломили да ли треба да пусте низ воду Ђиласа, али то није помогло.

Добра вест за Србију би могла би да гласи како су на ректору Мићи све странке постигле сагласност, али лоша вест за читаво друштво је то што су се ритуалним одрицањем од Миће странке, разни слојеви друштва само договорили да санирају штету, а грађанима оставили срамоту што живе у таквом друштву.

Али та врста непрестаног плагирања, фалсификовања прошлости и будућности, постала је главни тренд у такозваној српској елити Србије. Читава армија списатељица, које су се као ТВ водитељке афирмисали као поуздани тумачи за ноћне линије ГСП-а или разговоре с фолк-дивама, понашају се као да им је Исидора Секулић оставила тестамент да наставе њеним путем.

Прошле недеље је неколико угледних медија објавило да је једног војвођанског сликара Кембриџ уврстио у сто највећих сликара свих времена. Само још да сазнамо како је Ван Гог доста платио да се једног дана нађе у друштву с тим сликарем.