Od distributera internet televizije kupio sam „ispod ruke” nelegalni audio-vizuelni paket programa, za svega 28.000 evrića. Čim odu svi iz kuće, na daljinskom upravljaču otkucam tajnu šifru: 1984–2024 / ORVEL / VELIKI / BRAT / BEOGRAD / SAOBRAĆAJ – i iz bloka našminkanih ekonomsko-političkih vesti i zatvorskih priča kojima me zasipa „Dnevnik” selim se u stvarni, nerežirani život gradskih ulica. Uz piće, menjam kadrove, usmeravam kamere u željenom pravcu i uživam u trodimenzionalnoj slici koju direktno sa trgova, stadiona, firmi i kulturnih arena prenosi poslednji model hologram televizora dijagonale 320 cm.

Ništa bolje nisu mogli da izmisle! Ljudi su u prirodnoj veličini, prolaznice najlepše na planeti, maltene mogu da ih dohvatim. Mada ću ovu visoku tehnologiju morati da otplaćujem do odlaska u penziju 2045, tvrdim da izum nije skup u odnosu na zadovoljstvo koje pruža!

Čas sam na Trgu, gledam kako se parovi sačekuju „kod konja”, što me vraća u mladost, prošli vek i vreme ljubavisanja – eh, kako je bilo, rado ga se sećam... – čas sam na Ušću gde se kao na traci smenjuju davnašnje zvezde rokenrola iščupane iz američkih staračkih domova da „furiozno” nastupe pred Beograđanima, čas sam u „Vrtu dobre nade” gde se upravo ispililo aligatorče zvano Smiljka... Pičim preko Save najzad obnovljenom „Gazelom” i sjurujem se niz vrat velelepne „Žirafe”, obilazim gradilište nad Dunavom kod Ade Huje gde se pred Novu 2025 – šest meseci pre roka! – očekuje otvaranje sedmog mosta u kinesko-srpskoj izvedbi, a onda spoljnim magistralnim poluprstenom sevam na drugi kraj megalopolisa i nastavljam malo lakim, malo teškim metroom...

Kad mi se zavrti od „vožnje” po novim putevima i brzim prugama, pritiskom na dugme stvorim se u podzemnom prolazu na Zelenom vencu: uz Brandenburški koncert što lomi sa zvučnika postavljenih krizne 2009. godine, šverceri na kartonskim tezgama prodaju gaće, čarape, šalove, rukavice... Sliku koju vidim vide i inspektori, ali nepoznat je razlog zašto ne reaguju i konačno ne oslobode sugrađanima prolaz do poslovne zone u centru.

Na raskrsnici Resavske i Kralja Milana kroz crveno svetlo na semaforu non-stop tutnje džipovi čije registarske oznake i ovako kratkovid mogu da pročitam. Sve čemu sam svedok posmatraju i u podzemnom kontrolnom centru za bezbednost prometa, ali prekršioci ne dobijaju obećane legendarne kaznene poene kojima su se očigledno samo naivni radovali kad je svojevremeno pre deceniju i po donet, već prevaziđeni, triput prepravljani zakon o saobraćaju.

Nadgledanje je usavršeno, po prestonici je postavljeno 4,5 miliona kamera, međutim činovnici, službenici, šalteruše, operateri, policajci... ostali su isti. Mentalitet se nije promenio. Štaviše, doskočili smo i modernom dobu. Ko ima love – na „pravom mestu” pazari pogled neke od sigurnosnih službi i grad mu je dostupan kao na dlanu. Ko je dekintiran – ide u park na klupu da hrani golubove i glumi u „filmu” koji zabavlja dobrostojeće...

Čim mi komunalni prizori dosade, selim se u futurističke biznis kule „trećeg Beograda”, iznikle preko noći na levoj obali Dunava, gde proučavam mlade menadžerske nade u minićima. Dok hodnicima defiluju nasmejane, začešljane, elokventne, dekoltirane, ja biram mače korporacije...

Čangrlja ključ u bravi! Žena se vratila ranije s posla! Isključujem sistem i zadržavam dah u polumraku iza fikusa...

Ona ulazi, pere ruke, na brzaka proverava da li nekoga ima u stanu, a kad se uveri da je sama, sipa pićence i aktivira uređaj. Otkucava na „daljincu” sopstvenu šifru! Kad li je već stigla da pljucne 28 hiljadarki za „crni” paket!? Rasipnica! Voajerka! Sram je bilo! „Bacam farove” kroz lišće i zaprepašćen provaljujem njenu kombinaciju: 1984–2024 / ORVEL / VELIKA / SESTRA / TOKIO / NOĆNI / ŽIVOT...