За остварење плана о обједињавању пољопривредних комбината у престоници град ће морати још да причека. Од четири таква предузећа, Пољопривредна корпорација „Београд” и „Воћарске плантаже” тек треба да почну са реструктурисањем, док су АД „Драган Марковић” и Пољопривредно-индустријски комбинат „Земун” увелико у том процесу.

Недавну одлуку да ПКБ крене у реструктурисање усвојио је и Управни одбор корпорације, чији је капитал крајем маја прошле године пренет са републике на Београд. Идеја је да се на овај начин комбинат из Падинске Скеле финансијски консолидује – што подразумева и оптимизацију броја запослених, отпис потраживања и репрограмирање дугова предузећа – па да под окриљем града тражи стратешког партнера. Кад скупштина корпорације верификује одлуку, Градска управа и Министарство економије и регионалног развоја одредиће колико је времена потребно. Остаје нада да ће се после тог процеса највећа фарма у Европи, која је део ПКБ-а, са примарне производње коначно преоријентисати на тржиште.

Осим 9.000 крава и 22.000 хектара обрадиве земље, ПКБ поседује и четвртину капитала у „Воћарским плантажама” – болечком комбинату у којем реструктурисање никако да почне, иако је средином маја прошле године завршен тендер за консултанта. Још се чека, према речима Жарка Раденовића, директора предузећа, да Агенција за приватизацију потпише одобрење.

Могућа идеја била је да се, после реструктурисања, капитал „Воћарских плантажа” подржави, па да се управљачка права са републике, као у случају ПКБ-а, пренесу на град. Раденовић сматра да је најбоље спровести докапитализацију по којој би однос власништва између државе и стратешког партнера био пола – пола.

За разлику од ових примера, ПИК „Земун” се реструктурише две године, а мукама ове фирме још се не назире крај. Оне трају готово деценију, од како је јула 2002. покренута приватизација комбината. Три године касније уведене су привремене мере, а хронични штрајкови и два пута одложена аукција претходиле су неуспешном покушају стечаја 2009, када је и покренуто реструктурисање. Априла прошле године, држава и град оспособили су производњу после четири године. Богдан Јовановић, председник Самосталног синдиката радника, каже да на рачуну фирме тренутно нема довољно новца да се намире радници који су на суду изборили исплату заосталих доходака и осталих 95 запослених. Због тога, ови потоњи примају минималац од по 17.900 динара.

Једино обреновачки „Драган Марковић”, чини се, одудара од суморне ситуације у београдским комбинатима. И у овом предузећу у току је реструктурисање, али су сточарска и ратарска производња у успону. Сладокусци хвале њихове месне прерађевине, а ова фирма је помагала и другима да стану на ноге, као када је прошле године концентратом за прехрану стоке снабдевала ПИК „Земун”.

Д. Буквић

----------------------------

Услови „Зеленог прстена”

На овогодишњем конкурсу Градске управе названом „Зелени прстен” за доделу бесповратних подстицајних средстава воћарима и повртарима могу да учествују носиоци регистрованих и активних пољопривредних газдинстава у Београду са пребивалиштем у престоници. Под условом да прошле године нису били међу одабранима, они могу да конкуришу за финансирање половине износа за набавку и постављање опреме за заштиту засада јабучастог и јагодичастог воћа, или пластеника и система за наводњавање за повртарску производњу.

Рок за подношење пријава је 27. септембар до 16 сати, а обрасци пријаве доступни су на сајту www.beograd.rs или на адреси Краљице Марије 1/XVII, канцеларија 1713, сваког дана од 9 до 16 часова. Додатне информације могу да се добију на бројеве телефона 7157-391 и 7157-395.

-----------------------------

Нема великих без малих

Надлежни треба да помогну и комбинатима и појединачним произвођачима јер великих нема без малих и обратно, сматра Драго Цвијановић, директор Института за економику пољопривреде. Он сматра да би индивидуална газдинства, уз адекватне субвенције, могла да постану успешна мала и средња предузећа, која би својом конкурентношћу подстицала велике системе на производњу.

– Индивидуални пољопривредници могли би уједно да производе културе које се сада увозе. Зато треба подржати и њих, али и комбинате који имају велике земљишне површине, тим пре што је Београд право тржиште за њих – истиче Цвијановић.