Да би студент који живи у подавалском насељу Трешња остварио своје законско право и одложио војну обавезу, мора да испланира да изгуби неколико сати. Толико му је потребно да од куће стигне до војног одсека матичне општине Вождовац у Улици Боже Јанковића близу Аутокоманде и да се, после дугог стајања у реду, врати кући. Још је теже његовим старијим суседима који морају да због неког посла похитају у општинско здање у Устаничкој улици. У случају да нема ко да их одвезе, не гине им да се у лутање по замршеном бирократском лавиринту упуте тек после одисеје у превозу.

Ове и друге ситуације, као и слабо развијена комунална инфраструктура, мотивисале су становнике Зуца, Пиносаве, Рипња и Белог Потока да 1996. године покрену иницијативу да овај део града постане засебна општина Авалски венац. Исти мотиви подстакли су предлоге за „отцепљење” насеља у удаљеним деловима Чукарице и Палилуле. Тако је у току „борба” за формирање Посавског венца – који би чинили Железник, Рушањ, Велика Моштаница, Сремчица, Остружница, Умка, Макиш и друга подручја чукаричке периферије. Идеја о још једном венцу – Дунавском – зачета је на левој обали ове реке, у насељима Крњача, Котеж, Овча, Борча, Црвенка, Падинска Скела, Бесни фок... Докле се стигло са оваквим иницијативама?

На изборима одржаним шестог децембра на Вождовцу, житељи подавалских насеља организовали су се у групу грађана „Напред за општину Авалски венац”, која није прешла цензус за локални парламент. Али, шест месеци раније, представници СНС-а истицали су у предизборној кампањи да би подржали стварање посебне општине под Авалом, ако би то било у интересу грађана. Остаје да се види да ли ће после формирања власти на Вождовцу, које би требало да буде завршено данас, ова странка испунити обећање.

На периферији Чукарице, грађани су се 2005. ујединили у Удружење грађана „Посавски венац”, чији председник Божидар Златановић износи аргументе у прилог посебне општине.

– Чукарица, са својих 250 000 становника, одавно је „зрела за цепање”, а разлог томе је и територијална разуђеност због које општина постаје нефункционална. Све се налази на Бановом брду, а одатле до Барича имате 20 километара ничега. Треба додати и то да су потребе становника у урбаним срединама и мешовитим пољопривредно-радничким крајевима различите – објашњава Златановић, додајући да прописи Европске уније не предвиђају општине веће од 50 000 до 60 000 становника.

За пет година постојања, удружење је граду послало више од сто поднесака. На многе су, каже Златановић, добили одговор, али њихов предлог никако да се нађе пред одборницима Скупштине града. Израдили су и елаборат у коме су аргументовали због чега је одвајање практично решење, као и студију о буџету Посавског венца.

– Наш адут је предстојећи развој Београда. Како се престоница, изградњом обилазнице и остваривањем других капиталних подухвата буде развијала, биће потребнија „децентрализација” – сматра наш саговорник.

Упитан да ли би замисао била изводљива, с обзиром на трошкове евентуалне изградње нове општинске зграде и организацију администрације, Златановић одговара да то не би био проблем.

– Простор бисмо лако нашли. Железник је, уосталом, после Другог светског рата у два наврата био посебна општина, док данас више од половине старог дела овог насеља нема канализацију. Много тога фали. Не постоји, на пример, ниједна продавница позамантерије, па за једно дугме морамо да идемо до Бановог брда. У насељима Посавског венца нема ниједне средње школе. Све су то лоши услови за живот око 100 000 становника – истиче Златановић.

Народу је, додаје, дозлогрдила нефункционалност чукаричке општине.

– Зашто морам да чекам дан или два да региструјем ауто? Наставићемо са слањем поднесака Скупштини града. Сурчин се, уосталом, дуго борио за одвајање од Земуна, па је на крају успео да постане самостална општина – закључује Златановић.

Услов да сценарио стварања Посавског, Авалског или Дунавског венца постане стварност јесте промена Статута града Београда, за коју грађани треба да поднесу писмени предлог уз образложење. Ако се Скупштина града о иницијативи изјасни позитивно, расписује се саветодавни референдум на коме се грађани изјашњавају о промени, после чега се Градско веће оглашава поводом нацрта акта о промени. Ако се двотрећинском већином изјасни позитивно, акт се шаље свим градским општинама да дају своје мишљење, а може се тражити и јавна расправа. Предмет се затим враћа већу, које треба да га поново са две трећине гласова одобри, а онда следи последња фаза – усвајање или одбацивање акта већином гласова одборника градске скупштине.