Београдски Робин Худ

Зграбио је кесу с ђубретом. Истрчао из куће на улицу. Лево станица, десно контејнер. Бус само што није. Завитлао је смеће према канти. По њој је претурао забрађени старчић. Ухватио је Кешину кесу у лету. Кеша је ухватио превоз у лету. Осмотрио просјака из возила.

„Јадник... Али, како да му помогнем? Лове имам само за две погачице до краја дана”, премишљао се Кеша.

На следећој станици уђоше отац и синчић. Стари је носио хармонику. Засвирао. Малиша запева, па скиде капу и крену међу путнике који су у шеширче стављали сићу.

– Танак сам с кинтом, мали – одби Кеша маленог.

У граду, Кеша спази екипу бескућника. Распрострли ћебад на плочнику. Траже динар. Кеша ћутке сиђе ка „Бајлонију”. Плаћајући погачице у пекари, осети тескобу.

Кренуо је с „богатим” ручком уз Цетињску. У сусрет му наиђе жена без зуба, безбојног тена. Тражи залогај. Кеша немо продужи, прави се да не чује. Чак се смерно загледао у даљину. Како да јој тек тако да парче хране, насред улице? Можда би тражила још? Питања су се низала у Кешиној глави, грицкајући савест.

Испред продавнице нашао се са другаром Момом.

– Да немаш неку сићу, буразеру? – упита га Мома.

Кеша се загледа у његово чисто одело, упеглане панталоне, блиставе кожне ципеле.

– Задње доба дошло, кад ни ти немаш пара… – рече му.

– Ма, треба да купим флашицу воде, оне, са минералима из Сибира. А имам само сто евра крупно, па да их не мењам због тих двестотинак динара. Враћам ти сутра – рече Мома.

– Види, имам идеју. Знам типа, доле, на „Бајлонију”. Ваља евро. Курс већи него у мењачници. Дај лову, ето ме за пет минута, чекај ме – рече Кеша.

Мома га неповерљиво погледа.

– Добро, твој проблем – настави Кеша. – Нудим ти да мало сачекаш па да још и зарадиш, а ти нећеш...

Мома се предомисли. Извади „стотку”. Кеша оде с ловом. Размени паре. И – промени правац. Нађе жену безбојног тена. Купи јој храну. Даде паре бескућницима са ћебета. Пође кући. У бусу, опет уђоше отац и син музичари. И њих је почастио. „Хватај и ову кесу”, довикнуо је оном истом просјаку крај контејнера у његовој улици, бацивши му завежљај пун клопе. Оде најзад, спокојан, у дом.

Узалуд га је Мома звао на мобилни – Кешин апарат био је одавно искључен због неплаћања дугова.