Бетонска киша под „Газелом”

Сива кућица Радмиле Продановић подвучена је под „Газелу”. греда моста је делом штити од кише кад се небо натмури. Али неколико недеља уназад шездесетдвогодишња железничарка у пензији додатно страхује – на главу, кров, двориште и окућницу прете да јој се сруше комади челика и бетона, окруњени са обода моста и прилазних рампи које од 1. јула радници „Мостоградње” штемују пнеуматским бушилицама. Да се заштити од кише арматуре Радмили не би помогао никакав кишобран, једино заштитни покров који би, као што није, требало према грађевинским прописима да буде постављен са доње стране моста.

У некадашњој свлачионици и гардероби „Железница”, испод Мостарске петље, она чека да ли ће јој мост „пресудити”, гледајући како се шут гомила испред дворишта, док га радници с времена на време не покупе.

– Већ ноћима нисам саставила четири-пет сати сна, због буке компресора и бушилица. Облаци прашине улазе ми у кућу и „посоле” веш кад га изнесем на канап. Недавно сам простирала опрано на жицу и осетила несносан свраб по раменима, врату и леђима. Гледала сам около, увис и схватила да се са цеви топловода са доње стране моста због вибрација круни стаклена вуна и пада по свему – показује Продановићева на труле водове изнад главе, комаде гвожђа и лоптице силикатних влакана који, како додаје, „спонтано” отпадају већ годинама.

У десетак квадрата железничке канцеларије Радмила се доселила 1989. године и од тада траје њено изналажење начина да преживи у мрачној сенци аутопута над реком. Издржава се од „једанаест и нешто” хиљада динара пензије, којом је морала да покрива трошкове похаре покућства када су јој лопови обили дом.

Судбину пензионерке у насељу под мостом, оближњем „гуштер” насељу – сачињеном од зарђалих вагона остављених на једнако заборављене колосеке – и неколико десетина метара удаљеној Бари Венецији дели још 800 душа које су свој минули и текући радни век провели у служби железнице. Сама „Газела” протеже се изнад глава 120 становника бесправног насеља који су, како је ко знао и умео, пре 25 година прво усељавали напуштене канцеларије окретнице локомотива, потом градили бараке, кућили се у расходоване вагоне...

Млади Никола, свршени основац, кроз осмех наглашава да му није тешко пао завршетак школе и, како каже, једина повластица у тешким условима у којима боравијесте дозвола да прелази „живу” пругу, како би скратио пут до школе. И комшиница Ранка Антић присећа се никад испуњеног обећања да ће њени рођаци бити скућени.

– Заова је радила у „Железници”, обећали су јој стан, али никад га није добила. Сигурно је да никад и неће – закључује Антићева.

М. Л. – А. Н.

-----------------------------------------------------------

Отровно пескирање биће обезбеђено

Најопаснију, најбучнију и најотровнију фазу радова за житеље насеља под староградским стубовима „Газеле” представљаће санација корозије и пескирање бетона и челика са унутрашње стране моста. Слободан Јањић, координатор градилишта, међутим, каже да ће прскалице под високим притиском радити испод церадних покрова који ће уједно спречавати ширење опасних опиљака ваздухом и водом.

– Тренутна „рушећа” фаза у којој штемујемо бетон и арматуру јесте најбучнија, али ће бити готова за неколико дана. Подручја где опадају комади обележена су траком, а један број радника ангажован је да упозорава становнике под мостом да не прилазе опасној зони. Ових дана радимо изнад два нишка колосека на којима је, због безбедности, искључена струја, а за неколико недеља преместићемо се изнад две шидске пруге – каже Јањић.