Позвала ме баба-Крстићка на чајанку! Отрчао сам без душе у Булевар краља Александра сто и неки број. Где такву журку да пропустим: енглески чајић, швајцарски кексић, кубански румчић, турски чапраздиванчић, а српска уживанција на пругастом канабету! Ретко се обичном човеку као што сам ја пружи прилика да у опуштеној атмосфери са виђеним суграђанима проговори о горућим друштвеним и комуналним питањима. А камоли да мерачи на „лују XV” што умилно пуфка кад се говорник најмање нада – усред реченице или кад мрдне позадином. Док се износе паметне мисли, седало грца од задовољства: „Пуф! Пуф! Пу-фи-пуф...”

Гости помно слушају кад домаћица одушевљено проповеда уводну идеју да ћемо ускоро, колико после обнове нашег и њеног булевара и сече 90-годишњег дрвореда, живети много квалитетније.

– Средином проширене улице пролазиће нечујни метро, а неће бити ни досадних гачаца. Неће имати где да слете – каже она. „Пуф! Пуф!” додаје канабе. Званице се не обазиру, на „лујеве” ваздушне упадице су навикли.

Затим баба-Ружа, осмехнута од ува до ува, додаје рум у пругасте шољице с чајем и отвара кутију с кексићима. Сви сркућу, жвакоље, хвале послужење – Кубанце и Швајцарце. Енглезе јок. Толико је све дивно да помислих да је „квалитетни” дан Де, с тихим трамвајима и без крештавих гачаца, већ стигао. Али...

Да је тај дан још далеко открио нам шумарски инжењер Брана. Заваљен у фотељу у углу проширује тему. Показује горостасно стабло које „пролази” поред гђа-Крстићкиног другог спрата и „иде” навише, изнад зграде.

– Булеварски платани, драги пријатељи, као и сви ми окупљени око овог округлог стола, тешко су се разболели деведесетих година прошлог века због тога што после орезивања нису обрађени и заштићени како ваља – рече инжењер и као да запали шибицу у барутани. Исувише је њих што не воле ни да се помену деведесете! По салону почеше да звецкају шољице, лете мрвице и доскочице. Једни стегоше вилице, други стиснуше песнице!

Ружа налива рум, ређа кексиће. Смирује страсти. Прича о будућности: – Нових петсто лишћара биће фина, омања сорта. Неће нам упадати у салон и ломити окна...

„Пуфи-пуф”, ђаволак „луј” не престаје.

Из најдаљег угла велики шаљивџија доктор Арадски добацује да ће лишћари планирани за садњу за две-три деценије бити много лепши и старији од садашњег дрвореда. – Ха-ха-ха! Само да се не ушлогирамо без хладовине док они порасту! – кикоће се доца.

Упадица није „прошла”: уз љутито „Ма немој!” мени непознати човек фрљну порцеланску тацну ка др Арадском, др Арадски залеже, а тацна лупи у Вилеров гоблен на пругастим тапетама. Разби се „Зимска ноћ” у парампарчад! „Коњи на појилу” на суседном зиду само се згледаше. Поче сезона лова на гоблене!

– Не мора због метроа да се проширује улица! Нек воз иде под земљу! Тако ће нам остати дрворед – виче архитекта Буловић.

– Ко ће то да плати! – падоше погођени „Коњи” поред архитекте. „Одстрелио” их грађевинац Мики смештен до врата.

Срећа што соба има свега четири ћошка и три гоблена.

– Господо и другови... – прозборих из своје бусије – знате ли ви да је формиран Београдски еколошки покрет отпора...

„Пуфи-пуф”, омета ме безобразник из потаје. Добијам и рафал кексића у чело. Тетурам се, али настављам.

– Широм престонице, па и на Фејсбуку, окупљају се снаге зелених отпораша који неће дозволити да се посече ни један једини здрави булеварски платан. Ако треба, кажу, везиваће се и телима за стабла...

Трас! Одоше и преостале „Булке” над мојом главом! Швајцарска кутија ми се сручи у крило...

Пошто више није било гоблена, а ни шољица, тацница, кексића и остале „муниције” неопходне за иоле нормалан разговор, брзо смо се разишли. Ружа Крстић остала је у свом пругастом декору. Широко осмехнута, махала нам је док смо излазили с „бојног поља”: – Дођите ми опет, следећа чајанка је четврте среде у фебруару...