Вечито незадовољни, хистерични, склони паници, незадовољни свим и свачим, раздражљиви... Особе са побројаним и сличним особинама околина доживљава као размажене, самољубиве и детињасте. Неки од њих то и јесу, али многи имају много већи проблем – пате од неког облика неурозе.

Истраживања која је спровела Светска здравствена организација показала су да више од 20 одсто одраслих пати од анксиозног поремећаја, који се препознаје по пренаглашеном осећају страха без реалног повода, који је праћен брзим замарањем, падом концентрације, раздражљивошћу, несаницом или кошмарним сновима... Многи оно што им се дешава описују као да су „на ивици да пукну”.

У Србији, четвртина популације пати од анксиозности, док је код 12,4 процената уочен блажи или јачи страх од отвореног простора (агорафобија). Панични поремећај има свака десета особа у нашој земљи, а депресију – свака четврта.

Они који су на интернет форумима упознали особе сличне себи, када су у питању агорафобија, социјална фобија, панични или опсесивно-компулсивни поремећај, хипохондрија... Почели су да се састају једном недељно, а из тог неформалног окупљања, пре годину дана настало је у Србији једино Удружење за подршку људима са неурозом ХЕРЦ (www.herc.org.rs). Воде га особе које су превазишле ове поремећаје. Међу члановима су махом високо образовани људи, који су радили на одговорним пословима и руководећим позицијама, а које је у једном тренутку неуроза психички парализовала. На терапије долазе и тинејџери и пензионери.

– У групама се суочавају са проблемом. Рад са њима се не завршава тромесечним радионицама јер од нас и после тога могу да добију подршку. До сада је више од 50 људи прошло програм, а њих много више, махом из унутрашњости и малих средина, али и Црне Горе, где не постоји слично удружење, телефоном је позивало наше саветовалиште. Помоћ је бесплатна, а тако ће бити док год можемо да финансијски опстанемо – каже Лариса Деспотовић, председница ХЕРЦ-а, која је патила од паничне депресије и агорафобије.

Учесници групних терапија седе у кругу и отворено причају о својим неурозама

Код ње се, како каже, услед убрзаног рада срца и високог притиска, развио опсесивни страх од смрти. У служби Хитне помоћи, којој се често обраћала обрвана паником, смиривали су је седативима и слали кући. Када је по савету доктора после детаљних прегледа установила да је потпуно здрава, схватила је да мора да се обрати психијатру. Две године је одлазила на терапије, али за то време није излечена.

– Тешко је наћи доброг психијатра. Тек сам у разговору са људима на форуму схватила да проблеми које имам немају фатални исход. У међувремену сам постала агорафобична, нисам смела да изађем из куће, у страху да ће ми се нешто ужасно десити. И то сам временом превазишла и сада сам у стању да кроз групне разговоре помажем онима који пате од неуроза – објашњава Лариса.

Групе нису бројније од десет чланова, због неуротичара који се боје контакта са другима и реакције околине. Учесници седе у кругу, како би гледали остале, док отворено причају о страховима. Рад са психологом, разумевање „рођака по патњи”, њихова помоћ и савети, основ су излечења.

– Када после терапија неко са социјалном фобијом каже да се сигурно осећа, или када се агорафобични усуди да после неколико година изађе из куће, обављено је пола посла – наглашава Марија Живковић, психолог удружења.

Љ. Перовић

...............

Адолесценција – критичан период

– Неурозе се углавном јављају у адолесценцији, али се панични поремећај може десити и у педесетој. Изазива га интензивни стресни догађај, био он ружан или леп. Многи не прихватају да је њихов проблем психичке природе. Други и не знају шта су неурозе попут човека који је годинама критиковао жену јер стално кука и плаче иако јој је пружио све у животу. Расплакао се када смо му објаснили да није размажена, већ да има психички поремећај. У малим местима, ако и има психијатра, многи се клоне да од њега затраже помоћ јер ће се чаршијом разгласити да су полудели – каже Живковићка.

 Најчешће неурозе

Социјална фобија је страх од јавног наступа, критике, неприхваћености, знојења... Социјално фобична особа осећа се збуњено пред одређеним типовима људи или супротним полом. Има страх да не испадне смешна, глупа и неуредна, а нелагодно се осећа када је неко посматра. Агорафобија је врста неурозе која се манифестује избегавањем гужви и јавних места, путовања, градског саобраћаја, одвајања од куће без пратиоца... Ове особе страхују од непознатих делова града, да остану саме код куће или да чекају у реду. Панични поремећај је изражен напад страха без јасног узрока – бојазан од губитка контроле над собом, лудила или смрти.