Градитељка без мане и страха

Живот и дело Јелисавете Начић, прве жене са дипломом архитекте у Србији, биће тема предавања „Градитељка без мане и страха”, које ће у понедељак у 18 сати бити одржано у Конаку кнегиње Љубице. Овај скуп је део трибине Љубитеља историје Београда, а о личности која је међу најзаслужнијима за осавремењивање и стасавање престонице на почетку 20. века, говориће Бојана Ибрајтер Газибара, историчарка уметности – конзерватор. Улаз је слободан.

Јелисавета Начић (1878–1955) дипломирала је 1900. на новооснованом Архитектонском одсеку Техничког факултета Велике школе, као полазник прве генерације ове струке која је одшколована у Београду. Њен радни век трајао је кратко – деценију и по – али је велики број њених грађевина заштићен као културно добро или ужива статус претходне заштите.

„Градитељка без мане и страха” доказала се и као урбаниста, креирала је јавна и приватна здања, бавила се и индустријским објектима, проучавала изградњу економичних зграда за колективно становање...

Најистакнутије дело ове уметнице у престоници, по мишљењу многих стручњака, јесте Основна школа код Саборне цркве, данас ОШ „Краљ Петар Први” коју је пројектовала на почетку каријере, од 1905. до 1907. године. Овим радом успела је да докаже стручност и таленат. Међу најбитнијим остварењима је и Блок радничких станова, између данашњих улица Венизелосове, Комнен Барјактара, Миће Поповића и Херцег Стјепана. Зидан је 1910. и 1911, као почетак недовршене акције Београдске општине за решавање проблема мањка јефтиних станова за сиромашније становништво.

Павиљон за туберкулозне болести Јелисавета Начић пројектовала је 1912. Ово здање оштећено је у Првом светском рату, а порушено 1919. године. Недалеко од радничких станова 1912. почела је градња једног од најпознатијих Начићкиних дела – Цркве Александра Невског у Француској улици. Завршетак храма омео је Први светски рат, али је градња касније настављена по измењеним нацртима.

Само годину дана уочи Великог рата, Јелисавета Начић пројектовала је и Теразијски славолук у част повратка српске војске из Балканских ратова. На једном његовом делу поставила је натпис: „Још има неослобођених Срба”, мислећи при том на део националног корпуса у Аустроугарској. Према појединим историјским интерпретацијама, због тога је после окупације Србије 1916. интернирана у логор Нежидер.

-------------------------------------------------------------------------

У логору упознала супруга

Јелисавета Начић у логору Нежидер упознала је свог супруга, такође „интернирца”, Албанца Луку Лукаија. Убрзо је родила ћерку, а потом отишла у Скадар, па у Дубровник, где је и остала до краја живота, 1955. После повратка из логора више се никада није бавила архитектуром. Након Другог светског рата, на предлог Савеза архитеката Југославије, била јој је додељена пензија као признање за њен рад и родољубље.

------------------------------------------------------------------------------- 

Пробој кроз мушке редове

После полагања државног испита Јелисавета Начић је 1902. добила место архитекте у Инжењерско-архитектонском одсеку Београдске општине. Проблем је био што су у тадашњој Србији положаје у државној служби добијали само они који су одслужили војни рок. Без обзира на то што је већ тада била школовани архитекта, Јелисавета је била принуђена да ради као цртач, док се није доказала на конкурсима за поједине пројекте и успела да дође до великих ангажмана.