Грлом у параграфе

На евиденцији београдске филијале Националне службе за запошљавање крајем маја било је 4.745 особа са инвалидитетом. Од ступања Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом пре годину дана, на нивоу Србије, њих више од шест хиљада добило је запослење, најчешће у приватним предузећима.

Драгољуб Рајић, портпарол Уније послодаваца Србије, каже да су се приватници наилазили на различите проблеме у току примене закона. Неки су одлучили да плаћају пенале због недовољног броја особа са инвалидитетом у својим фирмама јер су проценили да им се то више исплати него да „измишљају” радне позиције и улажу у прилагођавање радних просторија. Подсећамо, закон налаже да на сваких 49 упослених посао мора да добије једна особа са инвалидитетом, у противном, послодавац на рачун Пореске управе уплаћује износ једнак минималној заради, а тај новац се усмерава за запошљавање радника са инвалидитетом у некој другој фирми.

Друге послодавце је пак мучило то што на бироу није било довољно тих радника заинтересованих за посао.

– У велетрговинама, плате су двадесетак хиљада динара, а особе са инвалидитетом преко бироа добијају око 15.000 динара месечно, тако да многи нису били мотивисани да раде. На почетку примене закона, оквирне процене биле су да је требало запослити између 31.000 и 36.000 особа са инвалидитетом, од тога у Београду две трећине. Испоставило се да их на бироу у Србији има 24.000.Неки су мислили да нису у обавези да свакодневно долазе на своје радно место – објашњава Рајић, додајући да ни држава подзаконским актима није регулисала права послодавца уколико ангажована особа не испуњава радне обавезе, које су иначе умањене у односу на остале раднике – објаснио је Рајић.

Наташа Завођа, директорка сектора за правне послове у Унији послодаваца, каже да је Србија олако ушла у примену закона, пре него што је систематизована евиденција о броју и структури особа са инвалидитетом у нашој земљи.

– Говорило се да је реч о седам, осам одсто популације, али се не зна колико је међу њима радно способних, нити какве квалификације имају – наглашава Завођа.

Проблем је, додаје, и што школство не прати потребе привреде, па тако школе за слепе имају обуку за рад на телефонским централама, а све више је фирми које уводе говорне апарате.

----------------------------------------------

Хрватски случај

Закон сличан нашем суседи су почели да примењују нешто раније. До његовог ступања на снагу, постојао је двогодишњи прелазни период прилагођавања (у Србији 12 месеци, али се каснило са доношењем подзаконских аката). Послодавци у Хрватској имали су обавезу да на 300 запослених радно ангажују једну особу са инвалидитетом, али је и тај услов било тешко испунити у ситуацији масовних отпуштања због економске кризе.

Члан 23.

Запошљавањем особа са инвалидитетом под општим условима сматра се запошљавање код послодавца без прилагођавања послова, радног места или послова и радног места.

Запошљавањем особа са инвалидитетом под посебним условима сматра се запошљавање код послодавца уз прилагођавање послова, радног места или послова и радног места.

Под прилагођавањем послова подразумева се прилагођавање радног процеса и радних задатака.

Под прилагођавањем радног места подразумева се техничко и технолошко опремање радног места, средстава за рад, простора и опреме – у складу са могућностима и потребама особе са инвалидитетом.

Прилагођавањем се може обезбедити и стручна помоћ, као подршка особи са инвалидитетом код увођења у посао или на радном месту, кроз саветовање, оспособљавање, услуге асистенције и подршку на радном месту, праћење при раду, развој личних метода рада и оцењивање ефикасности.