Bilo da na stranicama „Politike” gostuje stručnjak koji leči dodirom, iglicama, muzikom, čita dijagnozu u očima, kao metodu praktikuje fejsbilding, masažu leđa vrućim čašama, ili pak ručno namešta kosti, rodbina me odmah zove telefonom i zaspe kišom pitanja. Na uobičajena – deda-Rajkovo „Gde doktor ordinira?”, prija-Žižino „Koji prevoz ide do tamo?” i tetka-Zagino „Koliko košta tretman?” – spremno odgovaram,osnovne podatke znam napamet. Neka sam i u autobusu, na pijaci, ili ispod tuša, istog momenta dreknem u mobilni, stariji su ljudi u pitanju: „Piši, deda! Kako šta da pišeš? Pa adresu lekara, crni deda...” Cimaju me, ali šta ću. Rodbina je to, nema nas mnogo pa se držimo i ispomažemo! Kako da ne izađem u susret potencijalnim pacijentima u rođenoj familiji, koji samo traže proverenu informaciju iz prve ruke, i to od svog jedinog novinarskog čeda.

Drage komšije su već zahtevnije. Hoće detalje. Insistiraju. Zaskoče me kad bacam đubre. Grozdu sa prvog ulaza interesovalo da li hiropraktičar namešta koske u stanu korisnika zdravstvene usluge, ili baš mora da mu se ide na noge, kasirka Sneža iz prodavnice na ćošku obećala mi gratis pomorandžu ako joj kažem da li osoblje, kad ubada akupunkturnim iglicama u donji deo leđa, nosi sterilne rukavice, a poštar Bićko nije hteo ni da čuje da nam preda avionsko pismo dok mu nisam u sitna crevca objasnio kako to domaći stručnjaci otkrivaju oboljenja pregledom zenica. Posle celodnevnog predavanja pod nazivom „Oči su ogledalo duše, ali i telesnog zdravlja” koje sam mu održao za trpezarijskim stolom uz rakijicu i meze, ispostavilo se da pismo iz inostranstva i nije za nas! Zalutalo!

I u redakciji se telefoni usijali. „Da li vas lekar dodiruje dlanovima dok vam uliva pozitivnu energiju?”, „Dok radi na vama, je l’ koristi čiste peškiriće?”, „Dira li vam i one delove tela?” – diše anonimni muškarac u slušalicu po peti put, a saradnice kolutaju očima. Jednostavno, ne znaju šta da odgovore dotičnom mogućem bolesniku. Nije lako objasniti baš svakome da novinar ne mora da iskusi medicinski pregled, fizikalne vežbe ili komplikovanu operaciju da bi o tome izveštavao javnost, a kamoli mirno progutati insinuacije.

Da je vrag odneo šalu, shvatili smo kad je autorku teksta o probijanju i čišćenju karotidnih arterija krkljivim glasom nesumnjivo težak pacijent upitao: „A jesu li vama to radili?” „Nisu”, učtivo je odgovorila koleginica. „Kako nisu?!” „Pa mlada sam, nema potrebe da mi to rade.” „Eee, šteta...” čulo se s one strane.

Od rane zore počinju konsultacije razdraganog građanstva s poslenicima javne reči o dijagnostikovanju oboljenja analizom minerala i vitamina u krvi, stolici i urinu. Pozivi se ne stišavaju ni popodne, kad je radna atmosfera zbog skorog izlaska novina užarena. Na pojedine – „Je l’ osim pršljenova doktor popravlja i rebra?” i „Da li je vama namestio neku kočicu?” – „popodnevci” nemaju uvek vremena da odgovore pa se poput rečice sliju i u moju, noćnu smenu.

„Rekao sam vam, gospodine, da o krvi i urinu ne znam ništa. Za to su zaduženi ranoranioci. A za trtičnu kost zovite oko 17 časova...” najljubaznije već treće veče objašnjavam nekome ko se raspituje o svom „ogromnom i nesvakidašnjem” problemu. „Pa šta vi znate?” ne prestaje grmljavina u mom uhu. „Neko mora meni da pomogne!”

„Znam pomalo o muzici...” zborim. „Mi što radimo noću najviše se bavimo koncertima...” „Aaa, to je ona terapija zvucima”. „Jeste.” „Pa jesu li vama to radili?” „Jesu.” „Jesu! O hvala bogu, konačno jedan sa ličnim iskustvom! I, jesu li vas izlečili?” oduševljeno će glas. „Nisu još, ali rade na tome...” kažem i odvrnem „Pink Flojd”.

Lečenje je u toku. Traje godinama. Ja sam u stvari beznadežan slučaj, ali ne znam kako to da saopštim čoveku. Razočaraće se u alternativnu medicinu.

Darko Kalezić