Било да на страницама „Политике” гостује стручњак који лечи додиром, иглицама, музиком, чита дијагнозу у очима, као методу практикује фејсбилдинг, масажу леђа врућим чашама, или пак ручно намешта кости, родбина ме одмах зове телефоном и заспе кишом питања. На уобичајена – деда-Рајково „Где доктор ординира?”, прија-Жижино „Који превоз иде до тамо?” и тетка-Загино „Колико кошта третман?” – спремно одговарам,основне податке знам напамет. Нека сам и у аутобусу, на пијаци, или испод туша, истог момента дрекнем у мобилни, старији су људи у питању: „Пиши, деда! Како шта да пишеш? Па адресу лекара, црни деда...” Цимају ме, али шта ћу. Родбина је то, нема нас много па се држимо и испомажемо! Како да не изађем у сусрет потенцијалним пацијентима у рођеној фамилији, који само траже проверену информацију из прве руке, и то од свог јединог новинарског чеда.

Драге комшије су већ захтевније. Хоће детаље. Инсистирају. Заскоче ме кад бацам ђубре. Грозду са првог улаза интересовало да ли хиропрактичар намешта коске у стану корисника здравствене услуге, или баш мора да му се иде на ноге, касирка Снежа из продавнице на ћошку обећала ми гратис поморанџу ако јој кажем да ли особље, кад убада акупунктурним иглицама у доњи део леђа, носи стерилне рукавице, а поштар Бићко није хтео ни да чује да нам преда авионско писмо док му нисам у ситна цревца објаснио како то домаћи стручњаци откривају обољења прегледом зеница. После целодневног предавања под називом „Очи су огледало душе, али и телесног здравља” које сам му одржао за трпезаријским столом уз ракијицу и мезе, испоставило се да писмо из иностранства и није за нас! Залутало!

И у редакцији се телефони усијали. „Да ли вас лекар додирује длановима док вам улива позитивну енергију?”, „Док ради на вама, је л’ користи чисте пешкириће?”, „Дира ли вам и оне делове тела?” – дише анонимни мушкарац у слушалицу по пети пут, а сараднице колутају очима. Једноставно, не знају шта да одговоре дотичном могућем болеснику. Није лако објаснити баш свакоме да новинар не мора да искуси медицински преглед, физикалне вежбе или компликовану операцију да би о томе извештавао јавност, а камоли мирно прогутати инсинуације.

Да је враг однео шалу, схватили смо кад је ауторку текста о пробијању и чишћењу каротидних артерија кркљивим гласом несумњиво тежак пацијент упитао: „А јесу ли вама то радили?” „Нису”, учтиво је одговорила колегиница. „Како нису?!” „Па млада сам, нема потребе да ми то раде.” „Еее, штета...” чуло се с оне стране.

Од ране зоре почињу консултације раздраганог грађанства с посленицима јавне речи о дијагностиковању обољења анализом минерала и витамина у крви, столици и урину. Позиви се не стишавају ни поподне, кад је радна атмосфера због скорог изласка новина ужарена. На поједине – „Је л’ осим пршљенова доктор поправља и ребра?” и „Да ли је вама наместио неку кочицу?” – „поподневци” немају увек времена да одговоре па се попут речице слију и у моју, ноћну смену.

„Рекао сам вам, господине, да о крви и урину не знам ништа. За то су задужени ранораниоци. А за тртичну кост зовите око 17 часова...” најљубазније већ треће вече објашњавам некоме ко се распитује о свом „огромном и несвакидашњем” проблему. „Па шта ви знате?” не престаје грмљавина у мом уху. „Неко мора мени да помогне!”

„Знам помало о музици...” зборим. „Ми што радимо ноћу највише се бавимо концертима...” „Ааа, то је она терапија звуцима”. „Јесте.” „Па јесу ли вама то радили?” „Јесу.” „Јесу! О хвала богу, коначно један са личним искуством! И, јесу ли вас излечили?” одушевљено ће глас. „Нису још, али раде на томе...” кажем и одврнем „Пинк Флојд”.

Лечење је у току. Траје годинама. Ја сам у ствари безнадежан случај, али не знам како то да саопштим човеку. Разочараће се у алтернативну медицину.

Дарко Калезић