Отво­ре­ни му­зе­ји, но­ве га­ле­ри­је и згра­де Фил­хар­мо­ни­је и Опе­ре, ам­би­јен­тал­не це­ли­не под за­шти­том Уне­ска, град пре­пла­вљен ту­ри­сти­ма, умет­нич­ки дух и ви­сок сте­пен дру­штве­не све­сти и од­го­вор­но­сти мо­гли би да бу­ду сли­ка Бе­о­гра­да 2020. го­ди­не. То ће се де­си­ти уко­ли­ко наш глав­ни град до­би­је ла­ска­во при­зна­ње „европ­ска пре­сто­ни­ца кул­ту­ре”, ко­је до­де­љу­је Европ­ска уни­ја. Пут до ти­ту­ле чи­ји је рад­ни на­слов „Бе­о­град цен­тар све­та” је дуг – при­пре­ме тра­ју де­сет го­ди­на – а пр­ви сте­пе­ник ко­ји тре­ба пре­ско­чи­ти је при­хва­та­ње кан­ди­да­ту­ре ко­ју ће­мо под­не­ти до кра­ја го­ди­не.

– Иде­ја о пре­сто­ни­ци кул­ту­ре Ста­рог кон­ти­нен­та по­те­кла је 1985. го­ди­не од Ме­ли­не Мер­ку­ри, глу­ми­це и грч­ке ми­ни­стар­ке кул­ту­ре. За­ми­шље­но је да град ко­ји по­не­се то зва­ње на сим­бо­ли­чан на­чин по­ве­зу­је слич­но­сти, раз­ли­ке и бо­гат­ства кул­ту­ра европ­ских на­ро­да. Овим при­зна­њем до­сад се оки­ти­ло 35 гра­до­ва, а пр­ви ла­у­ре­ат би­ла је Ати­на – об­ја­шња­ва Алек­сан­дар Пе­ко­вић, за­ме­ник град­ског се­кре­та­ра за кул­ту­ру и пред­сед­ник Ор­га­ни­за­ци­о­ног од­бо­ра за под­но­ше­ње кан­ди­да­ту­ре.

Ти­ту­ла се до­би­ја на пе­ри­од од го­ди­ну да­на и сма­тра се нај­пре­сти­жни­јом ма­ни­фе­ста­ци­јом у обла­сти кул­ту­ре, зна­чај­ни­јом од „Екс­па”, свет­ског сај­ма и из­ло­жбе, и кул­тур­них олим­пи­ја­да. Је­дан од усло­ва је да град кан­ди­дат бу­де из др­жа­ве чла­ни­це Европ­ске уни­је. Из­у­зе­ци као што су ово­го­ди­шњи но­си­лац ти­ту­ле Ис­тан­бул и нор­ве­шки град Ста­ван­гер (2008) све­до­че да не мо­ра увек да бу­де та­ко.

–Од­лу­ку о но­си­о­ци­ма ти­ту­ле за 2020. го­ди­ну до­не­ће Европ­ски пар­ла­мент и са­вет. Ка­да ће се то до­го­ди­ти са­зна­ће­мо у то­ку кон­сул­та­ци­ја са Европ­ском ко­ми­си­јом. По­сле под­но­ше­ња кан­ди­да­ту­ре про­је­кат по­де­љен на де­сет те­мат­ских це­ли­на, за сва­ку го­ди­ну по јед­на, по­чев­ши од 2011, би­ће де­таљ­но до­пу­њен. У ње­му ће осим струч­ња­ка из раз­ли­чи­тих обла­сти умет­но­сти уче­ство­ва­ти и гра­ђа­ни – ис­ти­че Пе­ко­вић.

А ка­ко пре­сто­ни­ца пла­ни­ра да се из­бо­ри за ово при­зна­ње ка­да се има у ви­ду не­за­вид­на си­ту­а­ци­ја у ко­јој се на­ла­зи кул­ту­ра?

Ре­ше­ње је у ду­го­роч­ном пла­ни­ра­њу и до­но­ше­њу стра­те­ги­је ко­ја би би­ла оба­ве­зу­ју­ћа за све но­си­о­це вла­сти.

– Пред­ви­де­ли смо да про­је­кат кан­ди­да­ту­ре бу­де ин­те­гри­сан у стра­те­ги­ју раз­во­ја кул­ту­ре гра­да за пе­ри­од од де­сет го­ди­на. За­то смо по­слу­ша­ли пре­по­ру­ку Европ­ске ко­ми­си­је да се за то оба­ве­же нај­ве­ћи број по­ли­тич­ких ак­те­ра јер про­јек­ти тра­ју ду­го, а по­ли­тич­ки ауто­ри­те­ти се ме­ња­ју. Тра­жи­ли смо да пред­лог ове ини­ци­ја­ти­ве уђе у скуп­штин­ску про­це­ду­ру и град­ски од­бор­ни­ци на сед­ни­ци кра­јем про­шле го­ди­не пру­жи­ли су јој јед­но­гла­сну по­др­шку – твр­ди он.

Пред Ор­га­ни­за­ци­о­ним од­бо­ром ко­ји бро­ји де­сет чла­но­ва осим при­пре­ме про­јек­та и апли­ка­ци­је за под­но­ше­ње кан­ди­да­ту­ре на­ла­зи се и пот­пи­си­ва­ње де­кла­ра­ци­је о са­рад­њи са гра­до­ви­ма и ре­ги­ја­ма из Евро­пе ко­ји же­ле да по­др­же наш глав­ни град.

Европ­ска пре­сто­ни­ца кул­ту­ре ни­је са­мо при­ли­ка да му­зе­ји, по­зо­ри­шта, би­о­ско­пи, кон­гре­сне и кон­церт­не дво­ра­не, би­бли­о­те­ке и исто­риј­ска ме­ста до­би­ју но­ви сјај и да се град улеп­ша. То је и шан­са да се ус­по­ста­ве но­ви кул­тур­ни стан­дар­ди, да се уре­де од­но­си из­ме­ђу ства­ра­ла­ца, пу­бли­ке, тр­жи­шта и др­жа­ве. Фран­цу­ски град Лил је, за­хва­љу­ју­ћи ти­ту­ли 2004, уве­ћао за­по­сле­ност у сек­то­ру кул­ту­ре за 22 од­сто. Ли­вер­пул је мо­дер­ни­зо­вао јед­ну од нај­ста­ри­јих ин­ду­стриј­ских згра­да и пре­тво­рио је у мо­де­ран из­ло­жбе­ни обје­кат, али и по­тро­шио око ми­ли­јар­ду фун­ти за пре­у­ре­ђе­ње 170.000 ква­дра­та у цен­тру гра­да.

Ир­ски Корк је про­ши­рио аеро­дром, а Ма­ђар­ска је из­гра­ди­ла ауто­пут од Бу­дим­пе­ште до Пе­чу­ја – ово­го­ди­шње пре­сто­ни­це кул­ту­ре. Нај­ви­ше сред­ста­ва за фи­нан­си­ра­ње овог про­јек­та из­два­ја се из на­ци­о­нал­них ка­са, док јед­на че­твр­ти­на нов­ца до­ла­зи из Европ­ске уни­је. Нај­ма­ње нов­ца до­сад је уло­жио Реј­кја­вик, 7,9 ми­ли­о­на евра, а Ли­вер­пул је за­ра­дио 800 ми­ли­о­на фун­ти. Из­ве­штај кон­сул­тант­ске аген­ци­је „Пал­мер-Реј”, ко­ју је ан­га­жо­ва­ла Европ­ска ко­ми­си­ја, да ана­ли­зи­ра пре­сто­ни­це кул­ту­ре од 1985. до 2005, ука­зу­је да се на је­дан уло­же­ни евро у „европ­ску пре­сто­ни­цу” вра­ти од осам до де­сет. Из­у­зе­ци ко­ји не по­твр­ђу­ју то пра­ви­ло су Со­лун и Па­тра.

– Еко­ном­ска до­бит ко­ју сти­че ор­га­ни­за­тор де­ли се у три ка­те­го­ри­је. Крат­ко­роч­на се ви­ди од про­гра­ма, про­да­је ула­зни­ца, кул­тур­ног ту­ри­зма. Сред­њо­роч­на до­бит огле­да се у об­но­ви кул­тур­них зда­ња и из­град­њи но­вих, као и по­ди­за­њу обје­ка­та дру­ге на­ме­не, док су ду­го­роч­ни ефек­ти отва­ра­ње рад­них ме­ста, ства­ра­ње по­вољ­ног ам­би­јен­та за ин­ве­сти­ци­је и про­мо­ци­ја но­вих вред­но­сти – об­ја­шња­ва Пе­ко­вић.

Нај­бо­љи при­ме­ри ко­ји то по­твр­ђу­ју су Бриж, Ли­вер­пул и Лил. За­ра­да од ту­ри­ста бел­гиј­ске пре­сто­ни­це кул­ту­ре пре осам го­ди­на из­но­си­ла је 213 ми­ли­о­на евра. Ова ма­ни­фе­ста­ци­ја род­ном гра­ду „Битлса” омо­гу­ћи­ла је отва­ра­ње 14.000 но­вих рад­них ме­ста, док је Лил у про­је­кат укљу­чио 162 гра­да и се­ла и це­лу се­вер­ну ре­ги­ју Фран­цу­ске по­ди­гао на но­ге.

Ла­ска­ва ти­ту­ла има и дру­гу стра­ну ме­да­ље. Вре­мен­ски огра­ни­че­не и не­до­вољ­но ја­сне стра­те­ги­је, нео­др­жи­ви про­јек­ти и ини­ци­ја­ти­ве, не­до­ста­так со­ци­јал­них про­гра­ма, не­а­де­кват­ни бу­џе­ти и по­ли­тич­ки про­бле­ми са­мо су не­ке по­те­шко­ће са ко­ји­ма су се су­о­ча­ва­ле до­са­да­шње пре­сто­ни­це европ­ске кул­ту­ре. 

Да­ли­бор­ка Му­чи­ба­бић – Дра­ган Ву­ко­тић

----------------------------------------------------------

Пе­чуј чу­ва бла­го ста­ро две хи­ља­де го­ди­на

Ма­ђар­ски Пе­чуј, не­мач­ки Есен и тур­ски Ис­тан­бул гра­до­ви су ко­ји ове го­ди­не но­се ти­ту­лу европ­ске пре­сто­ни­це кул­ту­ре. Уда­љен око 200 ки­ло­ме­та­ра од Бу­дим­пе­ште и са око 160.000 ста­нов­ни­ка, Пе­чуј је по­ка­зао исто­риј­ско и ар­хи­тек­тон­ско бла­го ста­ро две хи­ља­де го­ди­на и оправ­дао свој мо­то „Град без гра­ни­ца”. Шет­ња ни­је до­вољ­на да се ви­ди све оно чи­ме Пе­чуј за­слу­жио да по­ста­не пре­сто­ни­ца кул­ту­ре. Са цен­трал­ног тр­га на ко­ме се ту­ри­сти нај­ду­же за­др­жа­ва­ју, гра­на­ју се ста­рин­ске уза­не ули­це ко­је ни­су ни­ма­ло за­пу­ште­не. У њи­ма се мо­гу ви­де­ти број­ни мо­ну­мен­тал­ни објек­ти и це­ли­не под за­шти­том Уне­ска, ак­ти­квар­ни­це, га­ле­ри­је, тр­го­ви са фон­та­на­ма. им­пре­сив­но зда­ње је ка­те­дра­ла, се­ди­ште пе­чуј­ске би­ску­пи­је век ста­ро. Јед­на це­ла штраф­та по­зна­та је као ули­ца му­зе­ја, а стал­не по­став­ке чи­не број­на вред­на де­ла са­вре­ме­не умет­но­сти.

Пе­ри­од тур­ске оку­па­ци­је оста­вио је бо­го­мо­ље и тур­ско ку­па­ти­ло. Очу­ва­на при­ро­да са је­зе­ри­ма, се­ла по­зна­та ет­но-ту­ри­сти­ма, ке­сте­нов гај, тер­мал­не во­де на отво­ре­ном, бли­зи­на Дра­ве, јед­не од три нај­чи­сти­је европ­ске ре­ке окру­жу­ју пр­ву ма­ђар­ску пре­сто­ни­цу европ­ске кул­ту­ре.

-----------------------------------------------

ANKETA

Има ли Бе­о­град по­тен­ци­јал за пре­сти­жно зва­ње?

– Са за­тво­ре­ним На­род­ним му­зе­јом и Му­зе­јом са­вре­ме­не умет­но­сти Бе­о­град не мо­же да бу­де кул­тур­на тач­ка, а ка­мо­ли кул­тур­на пре­сто­ни­ца Евро­пе. То не зна­чи да не по­се­ду­је­мо ква­ли­тет­не збир­ке и ко­лек­ци­је, али нај­ве­ћи про­блем је не­а­де­ква­тан про­стор у ко­ме су из­ло­же­не. Кул­тур­но на­сле­ђе по­пут Бе­о­град­ске твр­ђа­ве и обје­ка­та ар­хи­тек­ту­ре 19. и 20. ве­ка мо­гло би да при­ву­че европ­ску пу­бли­ку – од­го­ва­ра др Не­над Ма­ку­ље­вић, про­фе­сор исто­ри­је умет­но­сти на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту

– Не­ма­мо ар­хи­тек­тон­ски по­тен­ци­јал за так­ми­че­ње, али мо­же­мо би­ти до­бри до­ма­ћи­ни и са­го­вор­ни­ци на ту те­му. Ме­ђу­на­род­на не­де­ља ар­хи­тек­ту­ре БИ­НА мо­гла би да по­слу­жи као мо­дел ка­ко би тре­ба­ло да се пре­зен­ту­је ар­хи­тек­ту­ра у Бе­о­гра­ду. То ће ипак да за­ви­си од по­ли­тич­ких ка­ра­та, а не кул­тур­них – ка­же Јо­ван Ми­тро­вић, пред­сед­ник Са­ве­за ар­хи­те­ка­та Ср­би­је.

– Бе­о­град је ве­о­ма зрео да по­ста­не пре­сто­ни­ца Евро­пе у по­зо­ри­шном сми­слу. Ју­го­сло­вен­ско драм­ско по­зо­ри­ште је, на при­мер, рав­но­прав­ни члан Европ­ске по­зо­ри­шне уни­је, елит­не ин­сти­ту­ци­је ко­ја оку­пља око 20 европ­ских по­зо­ри­шта. Сва пре­сто­нич­ка по­зо­ри­шта су ре­но­ви­ра­на, а је­ди­ни про­блем су деч­ја ко­ја та­ко­ђе за­слу­жу­ју но­во ру­хо – ис­ти­че ре­ди­тељ Гор­чин Сто­ја­но­вић.