Како сам провео распуст

Две трећине зимских празника – дочек 2010. године и Божић – пролете, а да нисмо ни трепнули. У малој паузи, пре него што ноћасзагинемо на репризи Светог Стефана код комше Радивоја, хватамо дах и сређујемо утиске пред завршни део славља, фуриозну Српску нову, невероватно, али такође 2010. За поштоване читаоце који су, веселећи се, пропустили неку од претходне четири свечарске „Београдске недеље”, кућа части омањи сажетак.

Прво смо се у другој половини децембра колективно запили, изгрлили и изљубили што су нас Европљани ставили на белу шенген листу, па нас је неколико дана тресла светоникољска грозница, али то је било тек загревање у ићу, пићу и цмакању. Глобалног „Новака” провели смо домаћински, уз прасе, јелкицу, Први програм – блокирао нам даљински! – и народњак „Дођи да остаримо заједно”. Одбројавао сам последње секунде кризне 2009. и пригрлио женицу. Расплакала се што је остарила уз мене! Док је она неутешно ридала, предложио сам јој да баксузну прошлу годину, као лош пример у сваком погледу изузимајући пад визног режима, треба што пре заборавити. Сагласила се, јецајући. Престала је да плаче тек кад сам је пустио из медвеђег загрљаја. Сузе су јој лиле и на Бадњи дан и на Божић – проклети даљинац, увек залепи на „кецу”! – кад су из часа у час јављали да треба љубити ближњег свог. После сваких „Вести” јурио сам је око стола, заскакао и допуштао да ми се страсно баци у загрљај.

То би био бесплатни, празнични резиме, а вечерас ћу са антиглобалистички настројеним Радивојем утаначити последњу трећину „зимских чаролија”: дочек локалне – Православне нове године. Увек суграђанима и њиховим гостима нас двојица спремимо неко аудио-визуелно изненађење. Раније смо, као сав нормалан свет, и ми бацали џамбо петарде фитиљуше по улици и ходнику зграде, и са терасе рокали из „кратежа” у ваздух, али смо се уразумили кад је Радивоје умало „скинуо” суседа са прозора оближњег солитера који је и сам сачмаром нишанио у нас. Јавио ми комша малопре да се најзад домогао кутије оригинал холивудског ватромета – са словима! Биће лудо кад над градом засветли „Happy New Year”. Мада му, каже, мало криво што није у ћириличној верзији, ал’ свеједно, такво чудо на нашем небу још није виђено. Могу само да замислим завист на лицима вождовачких „артиљераца” који у поноћ сваког 13. јануара зарате међусобно надгорњавајући се кинеским распрскавајућим ракетлама у бедним примарним, у врх главе секундарним бојама. Комша Радивоје и ја ћемо их овог пута разбити идејом...

Немам мира од деце. Син ми сад под нос гура свеску са радом „Како сам провео распуст”. Да састав прочитам пре „српкиње” и да исправим грешке како недужна професорка не би пала у несвест.

– Како знаш да ће вам дати баш ту тему? – заинтересовао сам се за изненадни наступ вредноће свог наследника.

– Та тема нас по дифолту чека после сваког распуста. Скенирај текст и дилитни багове и бед сектор, плиз... – швракопис ми се појављује у видном пољу.

„Зимски распуст провео у соби. На Фејсу висио 24 h само да не гледам матораћекоји су гарант фасовали опаки вирус типа RTS1. Ћале се не вади из фрижидера и рерне”, читам разрогачен, „а кева нон-стопчекићем сервисира даљинац. Сморили ме само тако. Једва чекам да оду на посао, али то ће се, како ме кренуло, брате, десити тек у фебруару. Звучи ступидно, ал’ први пут у животу сам се зажелео школе...”

– Слушај, сине, ово је скандалозно, непоправљиво и неприхватљиво! Нема тих племенитих речи које у оваквом идиотском саставу нешто могу изменити. Овде све треба променити! – размахао сам се купусом од свеске. – И зови баку да ти то мало напише онако... онако... како треба...

Обукли смо се свечано за патерице код комше Радивоја. Лепо је ићи у госте. Гости су једни драги, фини, пристојни људи, нарочито кад смо ми међу њима.

Дарко Калезић