„Кад заглибиш у коцкарске воде, изгубиш осећај за новац. Немаш паре, па ти свашта пада на ум. Можда звучи смешно, али, ковао сам планове да због дугова опљачкам банку или мењачницу, да обијем нечију кућу... Задуживао сам се код зеленаша. Потезали су на мене нож и пиштољ због дуга. Мени је то било смешно. Говорио сам: ,Ако ме убијеш, ићи ћеш на робију, а паре нећеш добити јер их немам, али временом ћу да ти их вратим’”, прича К. А. (38) из Крагујевца, тренутно на терапији одвикавања од коцке у Специјалној болници за болести зависности у Улици Теодора Драјзера. Дуже од 40 дана је на другом третману. После првог, пре две године, апстинирао је, али се на крају поново одао овом злу.

Искуство запослених у „Београдском позивном центру за патолошко коцкање”, отвореном пре месец и по дана на броју 0800/110-011, казује да је међу зависницима од игара на срећу највише младих између 20 и 25 година. Многи од њих почели су још у малолетном добу. У статистичку слику, иако не спада у оних 45 особа које су досад потражиле помоћ стручњака у центру, коју је могуће добити сваког радног дана од седам до 22 сата, уклапа се и К. А. Први додир са коцком имао је са 17 година, када је са другаром отворио кафану у коју су нагрнули локални коцкари. Кафана је живела од „пиксле”, неформалне таксе коју хазардери сваких сат времена плаћају газди да би се коцкали у његовом локалу. Сео је једном са њима и заиграо барбут. Временом је порок узео маха... На лечење је први пут отишао са 50.000 евра дуга. Када се вратио, његов отац ставио је кућу под хипотеку, а мајка је продала кућу у Аранђеловцу. Од тога је враћен највећи део синовљевих дугова. Као својеврсни одбрамбени механизам, К. А. је своју плату професионалног возача ставио на очев рачун. А онда – уследили су позиви преосталих „поверилаца”. Да би их намирио, почео је после годину дана поново да се коцка.

– Родитељи су ме због тога истерали из куће. Данима сам се провлачио код другара. Једеш шта ко има, спаваш где ти ко да. Онда ме звао син од 12 година и рекао: ,Тата, баба и деда кажу да можеш да се вратиш кући под условом да поново пробаш да се опоравиш’ – говори К. А.

Нико од зависника на лечење, каже К. А. не долази својевољно. Њега су подстакли родитељи.

„Моја бивша супруга била ми је ,саучесник’. Знала је да се коцкам, али кад се вратим и, као на филму, разбацам по кући неколико хиљада евра, било јој је лепо. На крају, схватиш да си остао без икога и да имаш само оца и мајку”, дели своја искуства са читаоцима „Политике”. Зато је његов циљ, кад му психотерапеути виде леђа, да буде добар отац и посвети се деци.

– Коцкање је болест попут сваке друге, али људи имају предрасуде да је то само хир – поручује на крају К. А. Свестан је да га, када заврши са третманом, чека 15.000 евра дуга.

Овој пошасти враћао се и А. С. (37) из Крушевца. Пре него што је дошао у Драјзерову, годину и по дана обилазио је психијатре. Не само због коцке, него и због депресије. Спопадала га је док је упадао у дугове. „Плашио сам се, сав сам се тресао. Размишљао сам и о самоубиству. У породици ме нису разумели, пријатељи су ме одбацили – као да сам сам на свету. Питао сам се зашто живим кад правим такве глупости”, признаје А. С.

Почео је пре десет година са кладионицом, наставио на рулету, мислио да је све само игра. Све док није почео да губи границу.

– После смрти мајке, 2005., имао сам неслагања са оцем па сам одлазио од куће и време проводио у коцкању. Нисам знао да ли ми је веће узбуђење било кад добијем или кад изгубим. Хиљаду пута сам говорио да нећу више. Онда кренем да купим фармерке, прођем поред коцкарнице и – блокада у мозгу. Само скренем. Не зауставим се ни кад згрнем паре да купим сто пари панталона, већ наставим и на крају направим губитак – искрен је А. С.

У приватној телекомуникационој фирми где је имао редовну плату, узео је кредит да би се коцкао. Задуживао се у банкама, тражио од рођака паре под изговором да му треба лек...

У болници се здружио са К. А. Обојица су свесни да их по завршетку хоспитала чекају проблеми и изазови. Јесу ли спремни да одоле? Мисле да јесу, али, признају, не би се заклели.

Коцка је бачена.

Желимо им – заувек.

Д. Буквић