Педесетак породица је поверовало, усред ратних деведесетих година, у доба када је инфлација дивљала, да су се коначно скућиле, али ни до данас нису ушле у станове које су купили док су још били у изградњи. Дом су, како су мислили, нашли у згради код стадиона ОФК Београда, коју је „Инвестекспорт” требало да сагради до 1995. године. Годину после пробијања рокова, две ламеле су усељене, трећа је била углавном готова и радници су прешли на четврту. Све је деловало обећавајуће али тад је Омладинско спортско друштво Београд, корисник земљишта, раскинуло уговор са „Инвестекспортом” и одбило да призна њихове продаје. Наводно, комплекс је требало да буде пословни и у њему нису предвиђени станови.

– По прописима Фифе и Уефе недопустиво је да се поред стадиона налазе станови. Да их има, станари би могли да гађају играче – каже Божидар Миленковић, председник ОСД Београд.

У дозволама за градњу ламела као намена наводи се само пословни простор али у уговору ОСД Београд и „Инвестекспорта” говори се о „спортским и другим садржајима”. Миленковић тврди да се под „другим садржајима” подразумева опет само спортски простор. Чему онда две ознаке, није објаснио.

Уз такву двосмисленост, ОСД је истовремено био тако прецизан да уговором омогући „Инвестекспорту” да пре завршетка радова „отпочне маркетиншке активности за пласман свог дела простора на тржишту”. То значи, како тумачи Миленковић, да су смели само да рекламирају како ће негде у будућности продавати удео квадрата који је требало да им остане у власништву, али не и да их већ продају. Миленковић не објашњава чему служи траћење новца на оглашавање производа који још није на тржишту. „Инвестекспорт” је, међутим, станове унапред продавао, што је други разлог којим је ОСД образложио раскид уговора, мада Миленковић нема одговор ни на питање како су мислили да ће радови бити финансирани ако не претпродајом станова, начином уобичајеним међу српским грађевинцима.

Када је ОСД уложио тужбу, купци су сазнали и да не постоје дозволе за градњу ламеле Д. Преостале три ламеле имају дозволе али су оне безвредне као основа купцима за стицање права власништва. Према Миленковићевом објашњењу, Миличић је, ко зна како, узео пројекте из општине Палилула и однео их са собом, ко зна где, а без њих је станове немогуће укњижити. Одобрење за објекат Д Миличић никада није ни затражио, па је то ОСД учинио накнадно, и то за зидање пословних апартмана, који могу бити и пословни простор и, како признају – станови, чија је градња Миличићу замерена.

– У ламеле А и Б Миличић је уселио своје купце. У Ц нам је, по одлуци суда, остао дужан 400 квадрата и ту смо уселили људе према којима клуб има обавезе. Они су ту само да чувају станове и нико од њих није уписан као власник – каже Миленковић.

„Инвестекспорт” је у међувремену неким купцима понудио друге станове у замену али се, прича С. В., један од купаца, испоставило да је стан у Пожаревцу и да би њеној породици био дат само на коришћење. На суду ни она ни њени сапатници још не успевају да окончају процесе којим би доказали своје власништво.

„Инвестекспорт” је у међувремену пао у стечај. Породица Николе Крговића, једног од купаца, нашла се на списку поверилаца али тек на 274. месту. Миличић, који је 2004. године од суда тражио да му се врати вила на Дедињу коју му је на име невраћеног зеленашког дуга узео Вања Бокан, после „Инвестекспорта” је ушао у још неколико фирми, да би због намештеног стечаја у једној од њих 2008. године био ухапшен. Његови купци су и даље у свом „затвору” – у изнајмљеним становима.