Од 68 особа са инвалидитетом регистрованих при Националној служби запошљавања, које су минуле године прошле кроз програм обуке за посао конфекционара, књиговезаца, рачуновођа, пекара, посластичара и галванизера, њих 26 добило је запослење на одређено време. Од десет кандидата за посао галванизера, трећина њих добила је радну књижицу, док је од десетак обучених помоћних пекара, пет особа са инвалидитетом нашло посао у тој струци.

Број оних који су се домогли месечне зараде ипак није задовољавајући, истиче Момира Влајин, шеф одсека за професионалну рехабилитацију и запошљавање особа са инвалидитетом, а за то су најчешће заслужни послодавци јер се углавном плаше да их запосле.

– Отварање радних места зависи од послодавца, док је посао наше службе да особу са евиденције укључимо у мере активног тражења запослења. Невоља је што је већина ових људи без квалификације. Са завршеном основном школом је њих 40 одсто, са трећим степеном стручне спреме 32 одсто, док факултетску диплому поседује мање од процента – каже Момира Влајин.

У току прошле године Национална служба запошљавања Филијала за Београд издвојила је 80.000 динара као вид новчане стимулације намењен послодавцима за отварање, опремање и прилагођавање радног места за ову групу грађана. Овакав облик новчане подршке пружају и остале земље, попут Аустрије или Словеније, у зависности од радног места и врсте инвалидитета. У нашој земљи је, уверавају стручњаци, на видику боља перспектива за особе са инвалидитетом које траже посао. Нови Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању ове групе грађана први пут уводи обавезу њиховог запошљавања.

– Послодавац који има, примера ради, од 20 до 49 запослених дужан је да има у радном односу још једну особу са инвалидитетом – објашњава Влајинова.    

Као једна од могућности коришћења услуга службе запошљавања је и клуб за тражење посла у којем грађани могу да се информишу о правима и обавезама, начинима писања радне биографије...

– Бити део клуба није обавеза за особе са евиденције што потврђује и податак да мало њих користи ову могућност. У току минуле године свега десет од 5.547 особа са решењем о инвалидности које се тренутно налазе на евиденцији наше службе користило је услуге клуба. Индивидуални разговори са наших пет саветника су обавезни и сваки од њих може да прими у току дана највише две особе због специфичног статуса особа са инвалидитетом – објашњава шеф одсека за професионалну рехабилитацију и запошљавање.

Уска лепеза струка у којима могу да раде, архитектонске баријере, низак ниво образовања, али и лоша припрема радне средине на њихов долазак чести су узроци неповољног социјалног положаја особа са инвалидитетом. Претпоставка је да у Србији живи њих око 700.000, од којих је нешто мање од пола радног узраста.

М. Бракочевић