Одликују се раскошним екстеријером и ентеријером. По правилу, пројектовали су их познати архитекти, а углавном су имена добијале по својим власницима. Од 25 вила које су заштићене као споменици културе у Београду, само четири су заиста „куће у пољу” што изворно значи латинска реч вила. Окружене су вртом или баштом и не наслањају се на друге објекте. Три од ове четири саграђене су у заштићеној просторној целини Дедиње – Топчидерско брдо – Сењак.

Вила Душана Томића

Пре осамдесет година, у Румунској улици (садашња Ужичка 8) саграђена је вила Душана Томића, професора Техничког факултета, према пројекту архитеката Петра и Бранка Крстића. Коштала је 25.000 ондашњих динара.

Здање, које се сматра највишим дометом зрелог модернизма, има сутерен, приземље и спрат. На фасади нема орнамената, доследно стилу у коме је грађена.

Професор Томић био је велики љубитељ архитектуре и утемељивач „Награде за најлепшу фасаду”.

– Петар и Бранко Крстић спадају у ред најзначајнијих српских архитеката, а кућа Душана Томића сматра се једним од њихових најбољих дела. Значајно је то што су успели да здање модерне, кубичне структуре, уклопе у амбијент Топчидерског брда – истичу у градском Заводу за заштиту споменика културе.

Вила се тренутно реконструише, а како кажу у заводу, инвеститор је од њих добио сагласности и конзерваторске услове, како не би нарушио аутентични изглед здања које је проглашено спомеником културе 2001. године.

Шкаркина вила

Кућа чешког инжењера Рихарда Шкарке, директора филијале Прашке кредитне банке у Београду, изграђена је 1927. године, као репрезентативна градска вила у Делиградској 13. Пројектовао ју је Драгиша Брашован, једна од водећих личности српске архитектуре између два светска рата. Коштала је 900.000 тадашњих динара, а припада периоду Брашовановог предмодернистичког стваралаштва.

Вила представља пример архитектуре карактеристичне за београдско грађанско друштво. Украсни елементи фасаде су у стилу романике, венецијанске готике и барока. Изнад улазних врата и прозора су мотиви биљака и животиња, а пажњу привлачи и монументална дворишна капија.

– Спољну раскош прати исти такав ентеријер. На плафону хола приземља, који је кружног облика, сачувана је зидна слика непознатог аутора. Уз Генчићеву кућу, Шкаркина вила представља најуспелији пример Брашованове архитектуре градских вила и заузима изузетно место у београдској међуратној архитектури – објашњавају у Заводу за заштиту споменика културе.

За споменик културе вила је проглашена пре девет година.

Вила Стевке Милићевић

Вила Стевке Милићевић подигнута је 1930. године у Ужичкој 54, једној од најстаријих улица резиденцијалне зоне Дедиња. Пројекат су потписали архитекте Петар и Бранко Крстић, а ово здање заузима посебно место у њиховом стваралачком опусу. У контексту београдске архитектуре између два светска рата, представља пример тежње ка модерном изразу. Смештена је на пространој парцели, а око здања је уређен врт.

– Као власница виле уписана је Стевка Милићевић, рођена Николић, супруга адвоката Милића Милићевића. Милићевић био је родом Ваљевац, а са Стевком је имао сина Јована – каже Бранислав Вучковић, из Историјског архива Београда.

Вила Олге Мос

Према пројекту архитекте Светомира Лазића, чешког ђака, вила је подигнута 1938. године у Толстојевој улици 29. Сматра се једним од најрепрезентативнијих Лазићевих дела. Имала је приземље и спрат. У приземљу се налазио простор за пријеме, дневни боравак и радни кабинет.

Здање је проглашено спомеником културе 2001. године, али од првобитног изгледа није остало ништа. У Заводу за заштиту споменика културе кажу да је вила Олге Мос у потпуности преправљена 2001. године, без поштовања конзерваторских услова и сагласности завода.

– Олга Мос, рођена Хиршман, у време градње водила се као власница виле. Она је била жена трговца Ђорђа Моса, рођеног у Петрограду, који је имао руско држављанство. Ђорђе се више пута селио. Становао је и у Улици цара Душана, у Босанској (данашња Гаврила Принципа), Толстојевој. У Историјском архиву нема податка да су имали деце – објашњава Вучковић.

Б. Васиљевић – Д. Мучибабић

-----------------------------------------------------------

Корени у старом Риму

У старом Риму, виле су биле отмене куће земљопоседника за одмор и забаву. Имале су један или два спрата и биле окружене вртом.

Посебан тип грађевине биле су субурбане виле: подизане су у предграђима, али су имале све оно што је одликовало градски комфор.

Осим античко-римског типа виле, историја архитектуре познаје средњовековне виле (налик утврђењима и замковима), ренесансне виле које је половином 16. века пројектовао архитекта Андреа Паладио (отуда и назив паладијанска вила), француске куће за уживање и виле карактеристичне за епоху модернизма.