Престоничкој хотелијерској понуди од 50 хотела следеће недеље придружиће се и хотел „Европа”. На ексклузивној теразијској локацији, „наоружан” високом категоријом од четири звездице, ојачаће „крвну слику” београдског угоститељства. Како сада ствари стоје, највише хотела у граду има три звездице, следе они са четири и две, док их је најмање са рангом од пет звездица.

Када се изброје постеље, Београд располаже са 6.646 лежајева. Објекти, међутим, нису равномерно распоређени по престоничкој територији. Већина их је, према подацима Туристичке организације Београда, смештена у старом делу града – чак 40.

– Међу њима је један хотел са пет звездица и девет лежајева, затим 11 хотела са четири звездице и 1.283 лежаја, 23 имају три звездице односно 3.102 лежаја, док пет хотела броји две звездице и располаже са 572 кревета – наводе у ТОБ-у.

Нови Београд има свега пет хотела, али може да се подичи са три највише категорисана у којима има места за 962 госта. Земун броји три хотела – са две, три и пет звездица. У Винчи се налази један са две звездице, а идентично стање је и у хотелијерској понуди Обреновца.

Ако је веровати статистици, страни туристи највише бирају хотеле са четири звездице, а укус домаћих туриста нешто је скромнији, па углавном одседају у хотелима који броје три звездице.

Ноћење у најјефтинијој једнокреветној соби у граду стаје 26, а у најскупљој 275 евра. Ко жели да преспава у соби са два лежаја у неком од престоничких хотела, доња граница рачуна је 42, а горња вртоглавих 300 евра за собу.

Постојећа категоризација хотела датира још из 1994. године и увелико је превазиђена. На Интернету не постоји дефиниција, а значај се придаје такозваним помоћним просторијама попут кухиње, што се госта готово и не тиче када изнајмљује собу.

Међу људима из угоститељског бизниса постоји став да Београду, заиста, недостаје – одговарајући хотел економске класе. Под таквим објектом подразумева се да угоститељи госту не наплаћују услуге које није користио. То у пракси значи да овакви хотели немају могућности рум-сервиса и ресторана, а у собама не постоје мини-барови. Организовани су по принципу тачне процене потреба једног пословног човека, који у соби проводи мало времена, па стога нема потребе да „у пакету” плаћа за ствари које није ни стигао да искористи.

Ова ситуација је много боље регулисана у земљама региона, па је тако у доста мањем Загребу хотелијерски систем усклађенији са светским нормама у односу на наш. Због свих лоших ствари које су нам се издешавале, много штете је претрпео и овај сектор туризма. Посебно је упадљив проблем недостатка висококвалификованог кадра. Хотелијерски посао у свету доведен је до нивоа уметности, а о сваком детаљу се води рачуна. Циљ приближавања таквим стандардима остварив је једино уз стално усавршавање и то под будним оком стручњака из иностранства, сматрају упућени.

Чини се да престоници, ипак, највише недостају хотели високе категорије. У случају великог конгреса, капацитети главног града могли би да приме око 3.000 гостију, док би свако веће окупљање од, на пример пет, шест хиљада учесника било немогуће одржати. Људи који учествују на оваквим скуповима листом бирају хотеле са пет звездица, па да бисмо постали конкурентни у такозваном конгресном туризму, требало би повећати капацитете најбољих хотела.

Инвестирање у луксузне објекте може, међутим, да се покаже као мач са две оштрице. У угоститељским круговима познат је такозвани варшавски синдром, који дефинише стање у коме се нашла пољска престоница под експанзијом изградње елитних хотела – у којима нема ко да одседа. Сличан сценарио могао би да буде применљив и код нас, јер постоји велики несклад између цена ноћења у таквим објектима и куповне моћи становништва. У Варшави је тај проблем „решен” тако што су ексклузивни хотели, да би како-тако опстали, спустили цене што је резултирало поремећајем тржишта.

Драган Вукотић