Новобеоградске „смрдљиве зграде” неће бити срушене

Новобеоградске „смрдљиве зграде” држава је могла да направи са зидовима који испуштају отровна фенолна испарења, али зато сада није у стању да их сруши. После најаве из децембра прошле године да ће две вишеспратнице у Улици Милеве Марић-Ајнштајн сравнити са земљом и на истом месту подићи нове објекте, безбедне по здравље, Грађевинска дирекција Србије (ГДС) јуче је представницима 200 породица из тих зграда саопштила да рушење отпада. Јер, како су предочили станарима, ниједна државна институција није потписала такво решење. Житељима „смрдљивих зграда” понуђено је да прихвате домове у две зграде које би до краја идуће године требало да буду сазидане неколико стотина метара даље, близу канала којим вода из сурчинских ливада отиче у Саву.

– Када су нас зимус обавестили да ће рушити зграде, рекли су да је тако одлучила Влада Србије. Истина, никакав папир нису показали да би то поткрепили. Сад се испоставља, колико смо схватили из немуштих објашњења, да нико из државе неће да стане иза тога, али је неизбежно да се нове зграде подигну на другом месту – каже Биљана Ђукановић, председница скупштине станара једне од смрдљивих зграда, на бројевима 100–102.

Осим тог проблема, који је ГДС на састанку са станарима, наводи Ђукановићева, представила као кључни, рушењу су се испречили и имовинскоправне потешкоће са „Делезом”, власником „Максија” у једном од објеката, као и с једним од станара из друге „смрдљиве зграде”. Тај човек и „Делез” нису се сагласили с рушењем, које је немогуће без пристанка свих власника та два здања, међу које и они спадају.

Сви остали станари су с ГДС-ом потписали уговоре којима су прихватили рушење и нове зграде на истој позицији, односно, што је била друга опција, да затроване квадрате замене за станове који припадају граду. Преостали станари, њих 26, како се наводи у саопштењу ГДС-а, затражили су потпуни раскид уговора и исплату свега што су до сада по његовом слову уложили.

– ГДС је у почетку постављала разне услове за надокнаду трошкова које трпимо зато што смо морали да се иселимо из својих домова и изнајмимо станове. Откако смо потписали нове уговоре, ипак, надокнаду су нам редовно исплаћивали. Међутим, људи који су се определили за то да у замену преузму станове града имају проблема. Пребацивање тих станова на њихово име, како сам обавештена, споро напредује – каже Ђукановићева.

Станари су јуче били превише изненађени да би знали шта даље, али како се Ђукановићевој чини по њиховим првим реакцијама, неће тако лако прихватити нову понуду ГДС-а. Према тој установи, још од раније немају поверења јер је она, како тврде, месецима игнорисала проблеме са смрадом и пренула се тек када је афера стигла до медија након што су стручњаци потврдили да из зидова испаравају фенолна, потенцијално токсична испарења, као и да многи станари већ имају повишен ниво фенола у крви.

После новог иступа ГДС-а, нејасно је и шта ће се десити са „смрдљивим зградама”. У њиховом саопштењу се помиње, језички не баш исправно, санација на „најоптималнији начин”. Ко ће бити вољан да купи те квадрате, тешко је замислити. Пре ће бити да ће 10.000.000 евра вредна имовина свакако пропасти и ако не буде демолирана. Колико је требало да кошта рушење, ГДС никада није обзнанила, али свакако је реч о милионима евра. Санација зграда по пројекту Института за нуклеарне науке „Винча” стајала би пола милиона евра.

Врхунац апсурда је што још није потврђено ни откуд фенолна једињења у „смрдљивим зградама”. ГДС у јучерашњем саопштењу опет каже да је узрок неисправан оплатол, средство за премазивање, не наводећи име његовог произвођача кога су у први мах ове афере на сва звона оптуживали: фирму „Екосекунд”, чији је већински власник Небојша Атанацковић. Доказа против оплатола тог предузећа, осим посредних, још нема. Оплатол истог произвођача су за своје проблеме са смрадом кривили и инвеститори још пет-шест зграда у Београду. ГДС у саопштењу сада каже да је проблем погодио десетине приватних инвеститора и у престоници и у остатку земље. Али, надлежне институције, наводи ГДС, „још нису идентификовале одговорне за производњу и пуштање у промет неисправног оплатола”. Као и одобрење за рушење, то је још једна ствар за коју није јасно шта се чека и на кога се уопште чека.