Чика Бора заверглао пенту. Одбрмкасмо ка Ратном острву. Недалеко од шпица велике аде, зора осветлила конвој – три чамца начичкана занесењацима. Борини исписници, „капетани” Тића и Раденко, нагарили „Аурору” и „Цер”, а мој ти Бора, некадашњи Титов бригадир – напржио „Галеба”! Прекаљени учесник омладинских радних акција од трасирања пруге Брчко – Бановићи ’46, па до изградње Новог Београда ’68, после много година организовао је и сопствени подухват: ОРА „Патковград – 2010”. Окупио еколошки настројено друштванце да обод острва ослободи гроздова пластичних флаша и птицама повећа колонију.

Његово упозорење да у Београдском архипелагу има око двеста угрожених крилатих врста „којима ће пластика доћи главе, а затим прећи на наше луде главе” озбиљно су схватили пријатељи, чланови све три посаде, и одазвали се позиву за „ђубретарски викенд”. Путници наоружани џаковима, гуменим рукавицама и чакљама за хватање плутајућих „дволитри” осим што воле природу имали су и додатне разлоге зашто су у чамцу у суботу у 4.30 ујутру. Марица са Бањице гори од жеље да најзад у четрдесетој упозна Господина Правог. Сташењка с Булбулдера побегла од мужа на реку надајући се сусрету с човеком без предрасуда. Пеђа с Миљаковца жуди да већ једном стекне извесна искуства са особом супротног пола. А млађани Земунци Сандра и Иги, узданице бироа за незапослене, радују се што ће шљакати макар шта с циљем...

Мене је чича „нахватао” на – птице. Зна да обожавам те пернате госпоице настањене на само два километра од Теразија и да бих све учинио да нам још дуго остану Београђанке.

– Синовац, ионако целог века радиш за „џ”. Дођи, волонтирај мало код мене, нећеш ни да осетиш разлику – насмејао ми се у лице. – Још кад сакупимо пола тоне флаша, биће охо-хо места за патке, чапље, гњурце, мале вранце...

За бесплатан рад сам иначе специјалиста, оће ме. Просто се лепи за мене! Што онда да не учиним и нешто корисно. Кад би сваки суграђанин извадио по „дволитру” из реке, теоретски, на њено место могла би да ускочи патка и колонија би им нарасла на два милиона! Куд ћеш веће среће. Био би то прави Патковград!

У ходу сам смислио поздрав без којег не може ниједна ОРА, па ни наша. Увежбали смо га при укрцавању. Бора виче: „Чапља лети!” Бригадири грме: „Високооо!” Онда Бора обзнањује: „Гњурац рони!” А ми углас: „Дубокооо!” „Патка кваче!” „Ква-ква-ква!” „Гуска гаче!” „Га-га-га!”

Главнокомандујући тад гакање пресеца кратким: „Птица!” А акцијаши подижу празну „дволитру” и хорски потврђују: „Уместо флашеее! Јееее!”

Цео дан смо станиште пернатица ослобађали од ђубрета. Бора је махао, наређивао и координирао курс с Тићом и Раденком. Вишеструки ударници опкољавали су пловеће тепихе свакојаке белосветске и домаће амбалаже, а посаде отпад трпале у кесетине.

У неколико тура превезли смо товар на новобеоградску страну. „Подршка” на кеју – продавац кокица Гаја и скејтерка Дана – пребројала је 75 врећа. Укупно 1.750 кила! Пуно Заретово камионче!

Весели Бора усмерио је флотилу на Аду Међицу: – Идемо на рибљи паприкаш! Пребацили смо норму за 250 одсто! Ех, као некад, у време обнове и изградње...

Тета Јока укрчкала котлић. Однекуд се створила хармоника. Док су варнице из логорске ватре тражиле своје место међу звездама, певушили смо акцијашке хитове. Марица са Бањице упознала Господина Правог – Пеђу с Миљаковца! Сташењка с Булбулдера целу ноћ причала са мном – човеком без предрасуда. А млађани Земунац Иги шапнуо ортакињи Сандри: – Брате, ови матораћи нису баш толке фосне ко што сам мислио...

Пред зору свитнула је муња и „усликала” нас за успомену. За будућа поколења, у албуму времена остала је слика 19 насмејаних ударника ОРА „Патковград – 2010”. Опет смо сели у чамац. Чика Бора заверглао пенту. Одбрмкасмо у недељно јутро. Код истог шпица на Ратном острву, сачекала нас је још већа хрпа пластике. Патака – ни на видику!

Дарко Калезић