Као да се налази на балкону једноспратне куће, Будимир Томановић лежерно се налактио на ограду која му досеже тек до кукова и одваја га од 136 метара дубоког амбиса.

Ту, на уском прстену при врху Авалског торња, господин по чијој се виталности не би могло претпоставити да „крцка” седамдесет седму годину живота дочекује екипу „Политике”.

Његов задатак је да искуством и саветима, стеченим за четири деценије бављења високоградњом и монтажом, помогне дванаесторици радника који постављају антенски систем на највишу тачку торња.

Обучени у комбинезоне за заштиту од ветра, обмотани сигурносним појасевима, са шлемовима и „токи-воки” уређајима за каишем, висе са црвено-беле конструкције. Конопцима спуштају иподижу челичне комаде тешке по 80 килограма. Кад посао буде готов, са симбола Београда, који је поново крунисао Авалу, емитоваће се радио и ТВ сигнал.

Има правде у томе што је управо Буда, како га са уважавањем зову младе колеге, ангажован за овај посао. Осим што је антенама „украсио” бројне предајнике широм бивше Југе, 1971. године исто је чинио и на старом торњу. Памти да је захваљујући томе покренут Други програм Телевизије Београд, прозван „ТВ у боји”. Још се прича у еснафу како је тада хтео да попне свог „фићу” на врх авалске грађевине.

– Радећи на антенском систему, дизали смо на највишу тачку терет од 1.200 килограма. Пало ми је на памет да бих онда к’о од шале могао да подигнем упола лакши аутомобил, па да кажем колегама „ко га скине оданде – његов је”. Таман кад сам припремио подвезице, опрему и сва средства да га учврстим на врху, неко је јавио директору. Он је долетео као фурија и запретио ми суспензијом. Штета, можда би ми „Застава” дала новог „фићу” на поклон, или бисмо ушли у књигу „Веровали или не” – присећа се Буда, обећавајући да овог пута неће, бар не на овај начин, конкурисати за Риплија.

Да није било „милосрдног анђела”, каже, година 1975. би била последња у којој су овакви радови предузети у нашој земљи.

– Када је НАТО оборио стари торањ, два месеца нисам имао срца да обиђем Авалу. Као да ми је неко најрођенији умро – признаје човек који десет година касније учествује у васкрсавању престоничког видиковца.

Љубазношћу Радише Петровића, извршног директора емисионе технике РТС-а, екипа „Политике” спустила је раднике са врха са неких двестотинак метара на 136. метар торња и поразговарала са њима. Саша Спасић, шеф секције за одржавање антенских система, каже да је велики део посла завршен. Најбитнији су временски услови, а они су ових дана погодовали. Неће, можда, бити све готово до свечаног отварања, 17. априла, али то суграђанима није битно, јер ће торањ бити у туристичкој функцији.

Да би добили посао на тој висини, радници су морали да прођу и одређене тестове.

– Потребна је првенствено храброст и познавање механике. После лекарских прегледа и теоријске обуке, сви су полагали „пријемни испит” доказујући на врху торња да могу да раде у овим околностима – каже Спасић.

Спуштамо се десетак метара ниже, да „ошацујемо” видиковац за посетиоце и будући ресторан – највише тачке до којих ће гости моћи да стигну. Све је ту, чак и шанк. Чека се само јавна лицитација за закупца, па да се унесу столови и попије прво пиће. Поново смо у лифту. До подножја торња „пут” траје око четврт минута. Споља, до грађевине се стиже стазом дуж које цакле свеже офарбани гелендери. Наш „водич” Радиша Петровић одаје нам да су са доње стране рукохвата сакривене сијалице које ће ноћу осветљавати прилаз.

На „нултом нивоу” улази се у „електронски мозак” торња – просторије са емисионом техником. У једном делу наређани су предајници Радио Београда, а у другом агрегати. Захваљујући овим направама налик на трокрилне плакаре, гледаоци и слушаоци у својим домовима ниједног момента неће осетити прекид програма ако у торњу нестане струје. Баш као што ће, благодарећи посебним уређајима за напајање, пут од дна до врха торња увек трајати четврт минута. Живи били па – од 17. априла – и видели!

Димитрије Буквић