U bilo kom geografskom leksikonu, pored odrednice „selo razbijenog tipa”, mogla bi da stoji slika Leskovca. Nije to, naravno, „onaj” Leskovac, već kolubarski, nedaleko od Lazarevca.

Ako u ovo selo, oko 45 kilometara udaljeno od Terazija, dođe putnik iz susednog Stepojevca, neće ni znati da se obreo u drugoj „parohiji”. Table sa natpisom „Leskovac kolubarski” nema na ulazu u naselje. Zašto, objašnjava nam žitelj: „Meštani skidaju saobraćajne znake i od njih prave ašove”...

A kada bi Leskovac kolubarski bio stavka u nekoj geografskoj enciklopediji, zapis o njemu bio bi najverovatnije ilustrovan delima najčuvenijeg meštanina, pokojnog Bogosava Živkovića. Samouki vajar i slikar bio je začetnik nekada čuvene leskovačke škole naivne umetnosti. Izlagao je širom sveta, za njega reči hvale nije štedeo ni francuski pisac Andre Marlo, bio je gost iranskog šaha Reze Pahlavija, a svojim skulpturama ukrasio je park „Kamengrad” u centru Lazarevca.

Živkovićevu tradiciju danas nastavlja nekolicina Leskovčana. Na zidovima sobe Milisava Stojanovića, jednog od njih, izloženo je oko 40 skulptura od duda, divlje kruške i oraha. Sve su u stilizovanom obliku ljudske figure. Privlače pažnju dve koje se sa naspramnih zidova gledaju „oči u oči”. Jedna predstavlja srpskog vojnika iz Kolubarske bitke, vođene u Prvom svetskom ratu. Na drugoj su partizanka Mara, sa golubom mira u ruci, a ispod nje Majka Domovina, koja drži knjigu.

– Kad nađeš drvo, moraš da skineš „beljiku”, sloj kore, i da dođeš do sredine stabla koja je elastična i podesna za rezbarenje. Prelepo je kada drvetu, koje samo po sebi ima dušu, udahneš i život – objašnjava Stojanović.

Dok pokazuje debelu svesku u koju decenijama lepi novinske članke (svojevrsni ručno rađeni „pres kliping”) – nabraja države u kojima su izlagali leskovački naivci – Belgija, Švedska, Austrija, Nemačka, SAD, Kanada... Postavke ovih umetnika godinama su bile nezaobilazni „začin” sabora trubača u Guči.

– Ove godine upriličen je pedeseti sabor, a ja sam prvi put izlagao na desetom – kaže ovaj šezdesetogodišnjak.

I kao što Guča „nije više to”, nije ni Leskovac. Vidi se to i po vrtu Bogosava Živkovića. Pregršt skulptura u dvorištu je pod ključem, navodno zbog razmirica naslednika ovog vajara. Dok je vrt bio otvoren a umetnik živ, Leskovac je, kažu, po naivnoj umetnosti bio ravan Kovačici. To vojvođansko selo posetili su predsednik Miteran, car Hirohito, Hajle Selasije, a Leskovac je obišao – predsednik Sjedinjenih Američkih Država! Za vreme službene posete ondašnjoj Jugoslaviji, Živkovićev vrt je posetio Džimi Karter. Sa porodicom.

A danas... Život oko hiljadu meštana ovog sela nije lak: jedino sigurno uhlebljenje je radno mesto u Rudarskom basenu„Kolubara”. Onaj ko ne uspe da tamo „uleti”, bavi se zemljoradnjom. Mladi beže u grad. Seosku školu nekada je pohađalo i po 250 đaka, a sada ima dvadesetak učenika. Društveni život svodi se na nekoliko kafana. Veliki deo sela je raskopan jer je, kako kaže Milovan Jeremić, predsednik mesne zajednice, u toku uvođenje vodovoda.

Šta onda ostaje čoveku, osim da se posveti svojim talentima. Baš kao svestrana žiteljka Vera Ivanković, koja neguje naivno slikarstvo. Kuća joj je nalik galeriji. Zidovi su prekriveni platnima sa motivima iz prirode, petlovima, cvećem... Ova Leskovčanka crta i ikone, oslikava tikve i ešarpe koje sama tka, a povrh svega, od mleka koza sa svog poseda pravi kajmak i kačkavalj „prošaran” bosiljkom, paprikama i orahom. Suprug Radivoje takođe pravi skulpture od drveta.

Da meštanima nije dovoljan jedan hobi, svedoči primer Ljube Pantića. I on je vajar „naivac”. Ali podjednako uspešno makazama „vaja” krošnje na drveću u svom dvorištu, punom egzotičnih biljaka. Raste tu kadifica, „petlova kresta”, lepa kata, hibiskus, pampas trava...

Jedino ruže ne cvetaju (u) Leskovcu.

Dimitrije Bukvić

-----------------------------------------------------------

Jedno selo, a dva centra

Prolazeći makadamom pored „razbacanih” kuća odeljenih livadama, pašnjacima i poljima kukuruza, upitali smo Radmilu Vasiljević, profesorku u penziji koja nam je bila vodič, gde se nalazi centar sela. I doznasmo da ovde postoje – dva središta! „Srce” Leskovca pre Drugog svetskog rata bilo je oko crkve svetog Dimitrija, izgrađene u 19. veku za vreme kralja Milana Obrenovića. Na svojim velikim imanjima tu su živele zanatlije i ugledni seljani. Posleratna vlast proglasila je stoga taj deo naselja za „buržoaski” i nošena elanom obnove i izgradnje, naložila pravljenje novog centra, u drugom delu sela, oko budućeg Doma kulture, koji nikad nije dovršen.