Стигло ново доба: све мање говоримо на српском. У матерњи нам улетео „компјутерски енглески”. Деца га прва усвојила. Неће да штрче од осталих другара. Даноноћно„даунлоадују мјузу с нета”, „лајкују” фотке и текстове, висе на „Фејсу”, „едују френдове”, а у кратким паузама гутају хамбургере, хотдогове, пице и сав тај одмиља названфаст џанки фуд заливају газираним напицима чудних боја, које ја иначе једино користим за прочишћавање запушене судопере и скидање каменца у ве-це шољи.

Покушавам клинцима да подметнем да пробају нешто домаће, кашиком. На пример, чорбицу од јунећих репова или свињске папке у сафту. Ma неће ни да лизну! Немају појма шта пропуштају! Не одустајем. Данас биштем пасуљ. Одавно није био овако леп. Шарен. Крупан. Сигурно ће им се допасти. Па није ивер ваљда толико далеко одлетео од кладе!

– Матори, мој-не си љак-се. Мани се пасуљчине, изгуглао сам ти оригинал амерички рецепт за помфрит – радосно ће мој ивер од сина. – Пржи се, по дифолту, у фритези... – диктира ми како да му спремим омиљену клопу. Мене нашао да подучава. Као, не зна да сам у одсуству баке сами врх кулинарства у целом стану!

– ...а штеди и буџет. Исто уље може да се користи и по десет пута, само мора да се апдејтује свежим. Зипуј нам и сендвиче, плиз... – тртља наследник некаквим шатровачким – урбаним – сајбер дијалектом. Пола га и не разумем.

– С кечапом енд чилијем! – додаје ћера.

Разговарао сам са школском психолошкињом.

– Све је у реду! Па то су њу ејџ клинци, 21. век тражи нове људе, спремне за промене. Ко заостане у коришћењу технологије, пропашће у информативном мраку! Ко не прати трендове на глобалној мрежи и не похвата непреводиве изразе, неће се снаћи у модерном свету и неће успети да се споразуме ни са комшијама, ни са странцима. Биће изопштен. Зар сами себи да ставимо кесу на главу! Па ми се већ деценијама слабо разумемо са околином. У међународној заједници понашамо се као рогови у врећи. Деца хоће то да превазиђу. Нека спикају, ништа не брините. Само у размени са другима, остаће своји – рекла ми госпођица ономад у бусу.

Ма не бринем... Поготову што ми спика и жена. Тек кад она почне да се фрља изразима! Прати фешн вик да би сазнала шта је маст хев ове сезоне. Цени шта је ин, а шта аут! За руменило не мари – маже се искључиво мејкапом. И скупља лову да се части комплетним фејслифтингом!

Преклињем је: – Па ти си професорка, и то бре „српкиња”! Ало, мајко, треба да будеш пример својој деци! Што мораш да кажеш аутфит? Реци – изглед. Па фејс... тај шугави... билдинг! Лепо затегни лице, испеглај боре ако баш мораш да нам спичиш целу уштеђевину. Причај, жено, српски, да те разуме читав свет! Ево, отићи ћу с тобом, ако треба, и на „Недељу моде”. Само ми не помињи више стајлинг. Важи?

Не ферма ме моја драга. Некако истовремено са децом ухватила џаду из сопственог језика. Каже ми да сам диносаурус, огрезао у прошлости. Да ми време тече уназад и да сам тренутно баш прошишао Косовски бој и неумитно фурам ка првобитној заједници. Звиждућем. Проћи ће је љутња. Стављам ловоров лист, белу шаргарепу и целер у свој пасуљчић. Додајем ким. Изузетан је за гасове. Мислим, против гасова је. Може „шаренац” да се куса до бесвести и – ништа! Нема грмљавине!

Пошто месецима ко зоља досађујем да нам речник не ваља, женица организовала, како рече, у ливингруму, на мејнстејџу, поподневни воркшоп. Скупила рођаке и пријатеље из целог града: едукује ли едукује. Презентује бизнис план: „Лајф ин Белгрејд – ноу хау”. Ђаци помно слушају и уче како да не постану лузери и како да дођу до бенефита на тендеру званом живот у српској престоници...

Ја у кухињи, у бекстејџу, запржавам пасуљ. Што миришу ребарца! Није да минирам предавање, али нешто мора и да се једе. Кад се уморе, радионичари – каква мелем реч, користићу је па макар испао и глуп у друштву! – има прсте да полижу...

Дарко Калезић