Dolazak Zubina Mehte prvog dirigenta današnjice, prema mišljenju mnogih,ponovo je pokrenuo stare priče o kvalitetu koncertnih dvorana u glavnom gradu. Posećuju nas najveća imena klasične muzike, a naša prestonica decenijama kuburi sa koncertnim prostorom.

Zgrada „Muzikferajna” u Beču, „Karnegi hol” u Njujorku ili čuveno zdanje Berlinske filharmonije odavno su postali simboli tih metropola, dok Beograd, tvrde stručnjaci, nema pravu akustičnu koncertnu dvoranu.

Najbliža tome je Velika sala Kolarčeve zadužbine, a koncerti klasične muzike održavaju se i u „Sava centru”, sali Beogradske filharmonije i još nekim manjim dvoranama.

– Šezdesetih godina 20. veka, bilo je inicijativa da se reprezentativna koncertna sala izgradi u blizini Studentskog trga. Danas neki predlažu da u budućem zdanju Beogradske opere, koje će se zidati u Novom Beogradu, bude i koncertna dvorana – kaže Miomir Mijić, profesor Elektrotehničkog fakulteta, koji je radio na rekonstrukciji mnogih koncertnih dvorana u zemlji i inostranstvu.

– U akustici prostorija sve je stvar fizičkih gabarita, proporcija, geometrije i mikrogeometrije na zidovima. Sala optimalne veličine ima od 1.500 do 2.000 mesta i sve površine u njoj moraju biti od tvrdih materijala kako ne bi apsorbovale zvuk glasa i instrumenata. U takvim dvoranama orkestar se kvalitetno čuje bez ozvučenja i može da se ostvari željena estetika zvučne slike – objašnjava profesor Mijić.

Premda su stručnjaci saglasni da je „Kolarac” najbolja koncertna sala koju imamo, to ne znači da ova dvorana nije bez mana: nedovoljno je velika da bi se „zvučno polje” u potpunosti razvilo.

– Sala „Kolarca” svojevremeno je zidana sa idejom da posluži za predavanja i kamerne koncerte, a kasnijim adaptacijama bina je proširivana za simfonijske namene. Ova sala nema dovoljno veliku zapreminu da akustički amortizuje istovremeno prisustvo simfonijskog orkestra, hora i 900 slušalaca. Ona ima i problem nedovoljne izolovanosti od ulice – objašnjava Mijić.

Mana ove sale je i nedovoljno velika pozornica, što je najuočljivije kada bi na bini istovremeno trebalo da budu simfonijski orkestar i veliki hor.

– Iza bine se nalazi „školjka” koju u takvim situacijama otvorimo i tu može da se smesti manji hor, ali ukoliko neko delo zahteva stotinu pevača imamo problem – kažu u Centru za muziku Kolarčeve zadužbine i dodaju da se tada hor smešta na deo balkona iznad bine.

Kako bolju nemamo, u Velikoj koncertnoj dvorani Kolarčeve zadužbine više od sedam decenija odjekuju zvuci najlepših simfonija, sonata i drugih muzičkih komada. Dvorana je otvorena u februaru 1932. godine koncertom Beogradske filharmonije kojom je dirigovao Stevan Hristić. U njoj su nastupali velikani muzičke umetnosti poput Isaka Šterna, Jehudija Menjuhina, Klaudija Abada, Artura Rubinštajna i Svetislava Rihtera. Najviši umetnički domet ove koncertne dvorane bio je Bemus 1972. godine, kada je u njoj prvi i jedini put nastupila Berlinska filharmonija sa neprevaziđenim Herbertom fon Karajanom.

I dvorana Doma sindikata šezdesetih i sedamdesetih godina bila je mesto gde su otvarane Beogradske muzičke svečanosti, a zvezdani trenutak ove koncertne sale koja ima 1.600 sedišta bio je prvi Bemus 1969. godine, i gostovanje Bečke filharmonije.

Iza bioskopskog platna Doma sindikata nalaze se jedine koliko-toliko funkcionalne orgulje. Ugrađene su pedesetih godina prošlog veka kada je izgrađeno ovo zdanje na Trgu Nikole Pašića, a zaposleni kažu da sviranje na ovom instrumentu povremeno vežbaju studenti Muzičke akademije.

Za dobar zvuk u svim delovima dvorane neophodno je ozvučenje, što znači da akustičnost nije dovoljno dobra. Stručnjaci, međutim, smatraju da to nije nepremostiva prepreka.

– Sala Doma sindikata u postojećem stanju nema odlike kvalitetne koncertne dvorane, ali ima adekvatnu veličinu. Ona zadovoljava i druge preduslove, pa bi eventualnom kompletnom rekonstrukcijom od nje mogao da se napravi kvalitetan koncertni prostor – smatra profesor Mijić.

Izgradnjom „Sava centra” 1977. godine, Dom sindikata je izgubio trku sa modernim zdanjem na levoj obali Save i o eventualnoj rekonstrukciji prestalo je da se razmišlja.

Od 1979. godine dvorana „Sava centra” postala je nezaobilazni koncertni podijum svakog Bemusa. Ozvučenje je i u ovoj sali neophodno, a njena najveća prednost su velika bina i 2.307 mesta u parteru i 1.226 na balkonu. Zato je ova dvorana najčešća adresa svakog izvođenja Mocartovog i Verdijevog „Rekvijema”, Orfove „Karmine Burane”, Betovenove Devete simfonije i svakog zahtevnog i spektakularnog vokalno-instrumentalnog dela. I Zubin Mehta nastupio je u novembru 2000. godine u velikoj sali „Sava centra”. Ipak, stručnjaci su saglasni – ovo nije sala za koncerte klasične muzike.

– Dvorana „Sava centra” je odličan prostor za velike revijalne programe. Međutim, to automatski donosi neke probleme kada se koristi za simfonijsku muziku bez ozvučenja – kaže Mijić.

A u ličnoj karti svake koncertne dvorane jedna od glavnih stavki je – odličan zvuk, bez oslanjanja na zvučnike.

Koncertna hala Beogradske filharmonije, mlađa „sestra u komšiluku” velike sale Kolarčeve zadužbine, može da se pohvali atraktivno opremljenim prostorom i zvučnom izolovanošću, međutim, njena mana je nedovoljno prostora za publiku – dvorana ima svega 201 sedište.

– To je osnovni razlog zašto se ova dvorana uglavnom koristi za kamerne i solističke koncerte, kao i za održavanje proba i audio i video snimanja. Zato se koncerti Beogradske filharmonije održavaju na „Kolarcu” – kaže Nevena Šinka, pi-ar menadžer Beogradske filharmonije.

Beograd je tako jedina evropska metropola bez prave koncertne dvorane, a u poslednjih nekoliko godina u klasičnoj muzici može se uživati u još jednoj hali, primarno sportskoj. Reč je o Beogradskoj areni, koja je do sada ugostila Lučana Pavarotija i Hosea Karerasa, a jedan od velikana muzike koji su nastupili u Areni bio je i Enio Morikone.

Stefan Despotović