Престоница без концертне дворане

Долазак Зубина Мехте првог диригента данашњице, према мишљењу многих,поново је покренуо старе приче о квалитету концертних дворана у главном граду. Посећују нас највећа имена класичне музике, а наша престоница деценијама кубури са концертним простором.

Зграда „Музикферајна” у Бечу, „Карнеги хол” у Њујорку или чувено здање Берлинске филхармоније одавно су постали симболи тих метропола, док Београд, тврде стручњаци, нема праву акустичну концертну дворану.

Најближа томе је Велика сала Коларчеве задужбине, а концерти класичне музике одржавају се и у „Сава центру”, сали Београдске филхармоније и још неким мањим дворанама.

– Шездесетих година 20. века, било је иницијатива да се репрезентативна концертна сала изгради у близини Студентског трга. Данас неки предлажу да у будућем здању Београдске опере, које ће се зидати у Новом Београду, буде и концертна дворана – каже Миомир Мијић, професор Електротехничког факултета, који је радио на реконструкцији многих концертних дворана у земљи и иностранству.

– У акустици просторија све је ствар физичких габарита, пропорција, геометрије и микрогеометрије на зидовима. Сала оптималне величине има од 1.500 до 2.000 места и све површине у њој морају бити од тврдих материјала како не би апсорбовале звук гласа и инструмената. У таквим дворанама оркестар се квалитетно чује без озвучења и може да се оствари жељена естетика звучне слике – објашњава професор Мијић.

Премда су стручњаци сагласни да је „Коларац” најбоља концертна сала коју имамо, то не значи да ова дворана није без мана: недовољно је велика да би се „звучно поље” у потпуности развило.

– Сала „Коларца” својевремено је зидана са идејом да послужи за предавања и камерне концерте, а каснијим адаптацијама бина је проширивана за симфонијске намене. Ова сала нема довољно велику запремину да акустички амортизује истовремено присуство симфонијског оркестра, хора и 900 слушалаца. Она има и проблем недовољне изолованости од улице – објашњава Мијић.

Мана ове сале је и недовољно велика позорница, што је најуочљивије када би на бини истовремено требало да буду симфонијски оркестар и велики хор.

– Иза бине се налази „шкољка” коју у таквим ситуацијама отворимо и ту може да се смести мањи хор, али уколико неко дело захтева стотину певача имамо проблем – кажу у Центру за музику Коларчеве задужбине и додају да се тада хор смешта на деo балкона изнад бине.

(/slika2)Како бољу немамо, у Великој концертној дворани Коларчеве задужбине више од седам деценија одјекују звуци најлепших симфонија, соната и других музичких комада. Дворана је отворена у фебруару 1932. године концертом Београдске филхармоније којом је дириговао Стеван Христић. У њој су наступали великани музичке уметности попут Исака Штерна, Јехудија Мењухина, Клаудија Абада, Артура Рубинштајна и Светислава Рихтера. Највиши уметнички домет ове концертне дворане био је Бемус 1972. године, када је у њој први и једини пут наступила Берлинска филхармонија са непревазиђеним Хербертом фон Карајаном.

И дворана Дома синдиката шездесетих и седамдесетих година била је место где су отваране Београдске музичке свечаности, а звездани тренутак ове концертне сале која има 1.600 седишта био је први Бемус 1969. године, и гостoвање Бечке филхармоније.

Иза биоскопског платна Дома синдиката налазе се једине колико-толико функционалне оргуље. Уграђене су педесетих година прошлог века када је изграђено ово здање на Тргу Николе Пашића, а запослени кажу да свирање на овом инструменту повремено вежбају студенти Музичке академије.

За добар звук у свим деловима дворане неопходно је озвучење, што значи да акустичност није довољно добра. Стручњаци, међутим, сматрају да то није непремостива препрека.

– Сала Дома синдиката у постојећем стању нема одлике квалитетне концертне дворане, али има адекватну величину. Она задовољава и друге предуслове, па би евентуалном комплетном реконструкцијом од ње могао да се направи квалитетан концертни простор – сматра професор Мијић.

Изградњом „Сава центра” 1977. године, Дом синдиката је изгубио трку са модерним здањем на левој обали Саве и о евентуалној реконструкцији престало је да се размишља.

Од 1979. године дворана „Сава центра” постала је незаобилазни концертни подијум сваког Бемуса. Озвучење је и у овој сали неопходно, а њена највећа предност су велика бина и 2.307 места у партеру и 1.226 на балкону. Зато је ова дворана најчешћа адреса сваког извођења Моцартовог и Вердијевог „Реквијема”, Орфове „Кармине Буране”, Бетовенове Девете симфоније и сваког захтевног и спектакуларног вокално-инструменталног дела. И Зубин Мехта наступио је у новембру 2000. године у великој сали „Сава центра”. Ипак, стручњаци су сагласни – ово није сала за концерте класичне музике.

– Дворана „Сава центра” је одличан простор за велике ревијалне програме. Међутим, то аутоматски доноси неке проблеме када се користи за симфонијску музику без озвучења – каже Мијић.

А у личној карти сваке концертне дворане једна од главних ставки је – одличан звук, без ослањања на звучнике.

Концертна хала Београдске филхармоније, млађа „сестра у комшилуку” велике сале Коларчеве задужбине, може да се похвали атрактивно опремљеним простором и звучном изолованошћу, међутим, њена мана је недовољно простора за публику – дворана има свега 201 седиште.

– То је основни разлог зашто се ова дворана углавном користи за камерне и солистичке концерте, као и за одржавање проба и аудио и видео снимања. Зато се концерти Београдске филхармоније одржавају на „Коларцу” – каже Невена Шинка, пи-ар менаџер Београдске филхармоније.

Београд је тако једина европска метропола без праве концертне дворане, а у последњих неколико година у класичној музици може се уживати у још једној хали, примарно спортској. Реч је о Београдској арени, која је до сада угостила Лучана Паваротија и Хосеа Карераса, а један од великана музике који су наступили у Арени био је и Енио Мориконе.

Стефан Деспотовић