Вест да су ветеринарски инспектори забранили продају готово 40 тона свежег меса, млека, млечних производа и рибе и више од 15.000 комада јаја упозорење је потрошачима да буду више него обазриви у куповини. Инспекцијама је то знак да се још озбиљније позабаве контролом хране на тржишту.

Још је алармантније да је већина ових производа повучена због истеклог рока трајања! Из организација за заштиту купаца поручују да их то нимало не чуди јер се, због пада куповне моћи, храна сада дуже задржава на рафовима.

И док се чека судски епилог опсежне контроле квалитета хране у месарама, рибарницама, посластичарницама, велепродајним објектима, маркетима и складиштима у свих 17 београдских општина, купцима преостаје да озбиљно поведу рачуна о артиклима које стављају у корпу. Нарочито када температура пређе тридесети подељак.

Осим Ветеринарске која проверава храну животињског порекла, и Пољопривредна инспекција се недавно бавила контролисањем рокова трајања прехране биљног порекла. И ови резултати су поражавајући. У готово свакој шестој контролисаној продавници у Србији инспектори Министарства пољопривреде пронашли су бар један прехрамбени производ чији је рок истекао.

Већи трговац – већа сигурност

Шта у таквој ситуацији да раде купци? Како да одаберу продавницу и производ?

Гордана Мијатов, инспекторка која је обишла стотине продајних објеката, каже да правила, ипак, има.

– Може се рећи да су донекле сигурнији велики трговци, јер осим што их ми контролишемо они имају и сопствене системе вођења евиденције. А и обрт робе је бржи код њих. Више нас уђе у објекат са намером да нешто нађемо, а испостави се да је све у реду. Већи трговац-већа сигурност – каже Мијатова, додајући да су знатно проблематичније мале радње.

Може звучати чудно, али управо дуготрајни производи, попут супа у кесицама и чајева најчешће пробијају рокове трајања и остају на рафовима и када им време није. Док сви обавезно погледају до када су употребљиве лако кварљиве намирнице попут млека и јаја, и обавезно прочитају декларацију, мало ко се информише о року трајања других намирница.

– Супе имају рок трајања од 12 до 18 месеци, чајеви до две године, а кафа од шест месеци до годину дана. Мало потрошача зна да уље вреди годину дана, али и да сирће нема рок трајања, будући да је конзерванс. Зачинима рок истиче после две године, као и тестенине. Со и шећер трају неограничено – објаснила је Гордана Мијатов.

Ови рокови важе, додаје она, само уколико се производи складиште на одговарајући начин и не излажу се директно сунчевој светлости и влаги. И амбалажа утиче на трајност производа, па иако је вино што старије то боље, уколико се пакује у пластику неће бити тако.

Велики трговци имају процедуру. Сваки производ који се нађе у продајном објекту, кажу, мора да има декларацију која садржи податке о датуму производње и року трајања, односно року и начину употребе, одржавању или чувању.

– Приликом пријема робе у малопродајне објекте водимо рачуна да производу није прошло више од две трећине укупног рока употребе, иначе се роба не прима. Распоређивање робе у магацину и издавање из магацина у малопродајни објекат се организује по принципу ФЕФО (фрст експајрд фрст аут – краћи рок први излази) и у продајни део објекта шаљу се само они производи који су одговарајућег рока. Запослени у малопродајном објекту свакодневно контролишу рокове употребе и у обавези су да из продаје повлаче производе који су пред истеком рока трајања – објаснили су у „Делта максију”.

Производ без декларације – руски рулет са здрављем

Микробиолошку неисправност купци не могу голим оком да примете, али на све остало – чување, трајност и поступање са свежим месом ваљало би да обрате пажњу. Куповина сира, кајмака, јаја, па неретко и прерађевина од меса на импровизованим тезгама, којих има и испред супермаркетима у новобеоградским блоковима, представљају играње руског рулета са сопственим здрављем, поручују инспектори. Стомачни проблеми неизбежни су уколико се поједе храна са истеклим роком, а неретко могу да уследе и теже последице које захтевају болничко лечење. Ипак, многи слаткиши, кажу наши саговорници, не постају по истеку рока штетни за здравље, већ губе хранљива својства.

– Храну би требало куповати само у објектима који су регистровани, јер су једино они контролисани. Намирнице животињског порекла морају да се чувају у расхладним витринама и уколико то није случај свакако би их требало избегавати. Осим тога, купци би требало да погледају декларације и услове под којима би код куће ваљало да чувају прехрамбене производе. И најбитније, уколико производ нема декларацију, аутоматски се сматра да је хигијенски неисправан и то треба пријавити инспекцији – саветује Сања Челебићанин, начелница Ветеринарске инспекције.

За продају покварене хране и непоштовање прописа, додаје она, Закон о безбедности хране предвиђа казне и до три милиона динара, а колика ће казна бити изречена за оне чија је роба повучена са тржишта, кажу у Ветеринарској инспекцији, зависи од одлуке суда.

Када потрошач у продавници купи производ коме је истекао рок, а то примети тек код куће, има право да се врати робу и од трговца захтева да му врати новац, али и да пријави инспекцији.

– Рок прерађевина од меса се назначава на декларацији на којој мора да стоји „употребљиво до”, а сваки производ мора да буде означен у складу са Правилником о декларисању намирница. Што се свежег меса тиче, оно се проверава тако што се на линији клања обележава жигом који носи датум – објаснили су у Ветеринарској инспекцији.

А како купци то не могу да примете, савет је да се распитају код месара.

– Оно што би потрошачи требало да знају је да је рок трајања свежег пилећег меса пет дана, свињског седам, а јунећег 12 дана – објаснио је Горан Паповић, председник Националне организације потрошача Србије.

Стефан Деспотовић

---------------------------------------------

АНКЕТА: Да ли проверавате датуме на производима

Млеко и месо купци држе под контролом

Опрез при куповини, посебно хране, није на одмет, сматрају купци који махом проверавају рок уписан на паковањима. Каси не прилазе док не погледају датум до ког могу да конзумирају месо и млечне производе. Али, готово им никада не пада на памет да прочитају трајност на слаткишима, уљу, средствима за личну хигијену…

Међу оне који никада не заборављају да провере да ли су исправни јогурт, млеко, сир и да ли је свеже месо, спада Драгица Тодоровић, економиста.

– Не знам да ли због тога што не верујем продавцима или што сматрам да је нормално да знам шта купујем, али основне животне намирнице морам да проверим. Бомбоне, чоколаде и остале слаткише не проверавам јер их не конзумирам. Купујем их само када идем у госте, али ето, тада на рок употребе не обраћам пажњу – каже Тодоровићева.

Ни Слађана Ђукић, економиста, не брине да ли ће појести исправан слаткиш. Не проверава датуме ни на уљу, јер каже, ове производе брзо троши и једноставно има навику да брине само о исправности млечних производа. Сматра да је потребно проверавати све што се плаћа.

Миомир Жикић, грађевински инжењер, ипак нема обичај да то и сам уради. Бар не у свом граду.

– Када негде отпутујем, обраћам пажњу на рок трајања готово сваког артикла. Али овде нешто немам ту потребу, можда зато што сам код куће, иако мислим да не треба ни нашима веровати – истиче Жикић.

Његовим стопама ишла је и Драгица Леђански, пензионерка, све док није омирисала наводно свежа ребра која је купила у намери да зготови укусан ручак.

– У радњи у крају стално сам пазарила, док на поверење нисам купила месо. Питам лепо продавачицу да ли је свеже, и она потврди да је одлично. Дођем кући и имам шта да видим – усмрдело се. Упакујем ребра, одем у радњу, вратим их и узмем новац назад. Више не пазарим у овој продавници и све што купим, од жвака до пикантних ствари, обавезно проверим – објашњава госпођа Леђански.

Житомир Пришуњак, пензионер, не иде често у куповину, али када пазари, обавезно тражи датуме утиснуте на паковањима.

– Дешава се да на рафовима помешају производе којима само што није истекао рок са онима који су свежи, па кад купци узимају, рецимо три паковања млека, обавезно закаче и производ при истеку. Дешавало ми се и да међу артиклима буде и оних који немају утиснут рок. Опрез је обавезан бар када је реч о основним прехрамбеним производима – сматра Пришуњак.

Љ. Перовић