Ритуал испијања прве јутарње кафе на радном месту већини запослених пушача у Србији од сутра неће изгледати исто. Да би избегли сукоб са Законом о заштити становништва од изложености дуванском диму, биће принуђени да се одрекну никотина или да „уточиште” потраже у посебној просторији, а често и под ведрим небом.

У супротном, сваки пут када инспектори затекну пушача, за своје грехе ће плаћати 5.000 динара, што је седмина просечне месечне плате. Одговорно лице из предузећа биће кажњено са 30.000 до 50.000 динара, а фирма ће државну касу морати да „дотира” са најмање 500.000 или чак милион динара.

Др Срмена Крстев, председница Комисије за превенцију употребе дувана, напомиње да се на врху списка објеката из којих ће дувански дим бити потпуно прогнан налазе установе здравствене заштите и просветна здања. Лекари и наставници налазе се међу најодговорнијим, због рада са пацијентима и ђацима, па упаљач или шибицу неће смети да „окину” ни у болничким, амбулантним или школским двориштима како не би давали лош пример онима који од њих зависе.

– Одстранићемо дим и из затворених просторија где се производе лекови и храна, медијских кућа, установа културе... У осталим пословним зградама биће могуће одредити посебну просторију за пушење. Инспектори које ангажује неколико министарстава кажњаваће и ако затекну пепео или опушак и осете мирис дуванског дима – објашњава Крстева.

Најбољи пример у региону је Словенија где су се пушачи потпуно прилагодили новим прописима. Из ширег окружења издваја се и Турска, а земље које се још нису озбиљно дотакле овог проблема су Босна и Херцеговина и Албанија.

О томе колико ће одрицање од уживања у дувану на радном месту утицати на продуктивност и како ће деловати на психу запосленог још нико озбиљније не размишља, а надлежни им за сада упућују само један савет – да им нико не брани да се склоне на места на којима је пушење још дозвољено. Где ће отићи хирург под стресом после осмочасовне тешке операције на отвореном срцу и зашто се њему и колегама не обезбеди затворена просторија где их ниједан пацијент неће видети? Новинар којем истиче рок за предају текста а за изјаву још јури троје саговорника који се не јављају на телефон мора да, објашњавају надлежни, служи за пример и не сме да припали на радном месту, далеко од погледа јавности. Истовремено, може да пуши публика на стадиону где се игра утакмица коју ће у директном преносу посматрати милиони.

Свима који нису имуни на дувански дим преостају кафане и кафићи мањи од 80 квадрата, јер ће у већини оваквих објеката, према речима Николе Димитријевића, председника Општег удружења угоститеља Београда, у почетку претежно одобрити пушење. „Сигурне куће” за љубитеље дувана делимично ће бити и угоститељски локали већи од ове квадратуре, у којима ће бити одељене просторије за пушаче.

– У мањим локалима рачунају на навалу пушача из институција где се очекује најстроже санкционисање непоштовања закона. Њима ће много значити да могу да запале цигарету бар у оближњем кафићу – наводи Димитријевић.

Он сматра да је законодавац направио праведан компромис јер је у околним земљама начињен радикалан рез и пушење је забрањено потпуно и „преко ноћи”.

– Свуда где се то десило, попут Хрватске и Македоније, промет угоститељима је опао, код Хрвата чак 85 одсто. Тамо је 1. маја 2009. забрањено пушење у локалима. Мислило се да ће пушачи седети у баштама, али је упркос пролећу било лоше време – каже Димитријевић.

После забране у овим земљама кафеџије су слабије пословале и временом су затвориле локале. Како су се посетиоци постепено привикавали на „непушачке законе”, отварани су нови ресторани и кафићи, у којима су ухлебљење нашли и отпуштани радници. Тако је дошло до консолидације угоститељског сектора, али уз претходне потресе и губитке.

– У том међупериоду, губици кафеџија износили су најмање 30 а пењали су се чак до 90 процената. Овај драстичан скор бележили су локали у већим целинама у којима је потпуно забрањено пушење, попут кафића у тржним центрима – истиче Димитријевић.

У ресторанима већим од прописане квадратуре биће јасно означене одвојене просторије за пушаче и непушаче. Непушачки део биће ближи улазу, а кафеџије ће се углавном определити за сразмеру пола-пола.

Још једно од места које је тешко замислити без цигарета јесу култни клубови, попут београдске „Академије”. Мада је још теже замислити да ће инспектор навратити у Рајићеву улицу после поноћи, када тамо почиње већина концерата, управа каже да ће забранити пушење осим у некој од споредних просторија. У тако малим местима још је и могуће уочити свакога ко се маши паклице али ће то бити много већа мука у местима попут „Београдске арене”. У њој је конзумирање дувана забрањено откако је отворена, али редари ни досад нису успевали да држе под надзором свих 20.000 посетилаца, колико стане у халу.

Чак и са појачаном будношћу, што најављује представница за односе са медијима „Арене”, можда је контроли изводљиво проћи кроз гужву на мирнијим концертима, какав је био Диланов, али готово је незамисливо пробити се кроз еуфоричну масу металаца на жестоким свиркама попут „Слипнотове”. A довољно је да телевизија прикаже минут са концерта у којем ће се видети жар цигарета у публици и да инспектор који то опази „одрапи” „Арени” глобу од неколико милиона динара.

Н. Б. – В. В. – Д. Б.

------------------------------------------------

Ретуширање Богарта и никотинска јерес

Некада је дуванска индустрија плаћала холивудским продуцентима да јунаци на великом платну пуше њихове цигарете. Данас у филмовима нико више не ужива у никотину, а позоришни редитељи игноришу назнаке старих писаца у којима се наводи како протагонист или хероина припаљују. Приказивање пушења је на Западу постало јерес према политичкој коректности, па сцене у трејлерима и призори на плакатима за дигитализоване копије филмских класика који се поново пуштају у биоскоп бивају ретуширане. Зато су цигарете у рукама Хемфрија Богарта и осталих икона, незамисливих без пљуге – избрисане.