Београду је потребно око 500 милиона евра да би изградио постројења за пречишћивање комуналних отпадних вода. То је стари податак. У речном сливу главног града постоје места засута муљем у којем су наталожене штетне, па и опасне материје индустријског порекла. И то је стари податак. Сада би требало да следи нови податак, информација када ће почети чишћење бар једног од тих делова слива. Најава таквог подухвата, међутим, никако да стигне. Ако се покажу тачним процене стручњака да ће потрајати и неколико деценија док систем пречишћавања не буде успостављен, реке ће још дуго бити загађиване, па су пројекти опоравка најугроженијих места у њима утолико хитнији.

Утеха је што република и град у последња два месеца контролишу постројења која баратају опасним материјама и покушавају да уведу ред у често произвољно и нехајно поступање с хемикалијама које постају претња природи. Мноштво фабрика већ је натерано да отпадне воде спроводе у канализацију, у чији колекторима бивају барем делимично разблажене и пречишћене пре него што заврше у рекама. Индустријски објекти који отпадне воде изливају директно у реке стављени су под надзор много строжи него некада.

Без обзира на помаке у предупређењу еколошких акцидената, талог старих тобоже незгода, које је боље назвати немаром произвођача и државе, иако нигде није толико опасан да запрети људима, убија рибе. Два помора, чије жртве теже око 600 килограма, десила су се у месец дана. Последњи пут то се догодило у Чукаричком рукавцу, запрљаном истакањем нафте тој локацији, као и фабричким излучевинама које су пристизале Топчидерском реком. Чим се муљ с дна рукавца подигао, око 400 килограма рибе је угинуло.

Пројекат санације „Топчидерке” постоји, али није реализован. Исто важи и за Чукарички рукавац, мада је чишћење наслага муља у њему неопходно и због градње марине „Ада Циганлија”. За те радове тренутно нема пара у градском буџету, па је неизвесно да ли ће и припремна фаза, односно санација рукавца, за коју још нема ни предрачуна трошкова мада су студије о потребним захватима завршене пре три године, бити спроведена у догледно време. Муљ који се тамо налази, кажу у Секретаријату за комуналне и стамбене послове, није опасан, али није ни инертан, што значи да се не може одложити на депонију ако претходно не буде хемијски неутрализован. Чак и онда мора бити похрањен на сигурно место, за које се такође још не зна где би се могло наћи.

– Муља у рукавцу има толико да је формирао спруд преко којег се барже преваљују малтене на силу тако да је приступ готово немогућ. Без рашчишћавања терена бесмислено је градити модерну марину, какву планирамо – објашњава Бобан Ковачевић, директор „Паркинг сервиса”, који представља град као инвеститора у марину.

Пројекти за санацију „Топчидерке” и рукавца, нажалост, нису једини који већ предуго чекају да се у градском буџету пробију кроз списак разних приоритета. Претпрошле године је очишћен канал Галијаш на Великом ратном острву. Сви остали канали и реке још нису те среће. Неколико пројеката, после толико чекања на налог за радове, већ је застарело.

В. Вукасовић